Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ЂАКОВШТИНА

и 54 м високо кубе над светиштем цркве. У крипти цркве почива бискуп Штросмајер. Околина %Ђ. већ је у римско доба била насељена. Туда је пролазила цеста из Сисције (Сисак) у Оирмиум (Митровица). На почетку 13 века 'B. je било посед босанскога, бискупа, а кад су у Босни преотеле мах борбе (богомили) и »мало шреостало (ревноватеља и штоватеља праве вјере«, босански се бискуп склонио у ., те се већ на почетку 14 века звао ерјсоpus Bosnensis seu де јасо, У '. је била столна црква Ов. Петра, тврђава ши самостан Фрањеваца. 1374 y 'D. ce венчао босански бан Трвтко с Доротејом, кнегињидом бугарском. За време хрватског покрета, при крају 14 века, '. је било у вртлогу догађаја, његови бискуши у колу устаника. Недалеко од %., код Горјана, заробљене су биле жраљица Марија (кћи Лудовика 1) и мати њезина Јелисавета, а пратња њихова поубијана и шпохватана. 1393 у 'B. Gy се мирили угарски краљ Сигисмунд и босански краљ Дабиша. По· сле мохачке битке (1526) '. је, као већина славонских места, пало под Турке. Бискупска се столица и даље попуњавала, али бискупи нису седели у '5. По одласку Турака 1687 '%. је опет шрипало својим бискупима. Од 1773 с Ђаковачком је бискупијом сједињена сремска бискупија. J. Mogecruu. ЂАНКОВШТИНА (Ђаково и околина). Околина, је %Ђ., изузевши гдешто мочарне поточне долине, родна и добро рађена. Роди пшеница и друго жито, винова лова и шљива. Има поља, која се жуте од Deпичина цвета (за уље) и храстових шума. Ha западу се дижу тамномодра Крндија. и шумовити Диљ. Становништво је 7. различито. Осим домаћих становника кршћана и из Босне и порње Крајине, надошлих хришћана, има »Шваба«, који су се доселили из јужне Немачке, па Чеха m Мађара. Они имају различиту ношњу, а различита je и прадња њихових кућа. Осим Ђакова знатна су историска места. у Ђ. Горјани и Микановци, а спомена је вредно и топло сумпоровито врело Бревница у горовитом крају код Левањске Вароши, од Ђакова 19 км к западу. Литература: М. Шеноа, 'Заховштина. (Спомен-Цвијеће, Матица Хрватска, 1900). : J. M-n. ЂАЛСКИ КСАВЕР ШАНДОР, књижевник (26/10 1854, Гредице, крај Забока, Хрватско Загорје). Син је Тита Бабића, адвоката, касније вараждинског поджупана. По мајци, кћери Мирка Шандора Суађу-а, припада 5. племићеској породици, па је и за књижевно име узео име свога деда. по мајци. Пимназију је свршио у Вараже дину (1871), где је у Ђачком удружењу Вијенац читао прве своје књижевне maone (историске расправе). Шрава је учио у Загребу, а свршио у Бечу. 1878 ступио је у државну службу, као управни чинов-

ник. Много премештаван, служио је у Копривници, Осеку, Вировитици, Шакрацу, Сиску, Сушаку, и најзад у Загребу. Шенсионисан је као пристав. За време хрватско-српске коалиције био је народни посланик у хрватском сабору и делегат у угарско-хрватском сабору у Пешти. 1917 постао је велики жупан загребачке жупаније. После слома Аустро-Угарске био је члан Народнога Претставништва у Београду. Живи на своме поседу у Гредицама.

Ђ. је један од најпродуктивнијих и најзнатнијих приповедача у доба реализма, у

· хрватској књижевности. ПЏрва му је штам-

пана новела Шиз збилиз ВаНопсћ (Вијенац, 1884). Још исте године изађе у Вијенцу овећа новела Маричон. Ове две новеле одмах су утврдиле аутору глас одличног приповедача. Осамдесетих и деведесетих година 'Ђ. ствара читав низ ноsema m романа. Ђ. је издао посебице ове књиге новела: Под старим крововима, (1886), Три приповијести без наслова (1887), Биједне шриче (1889), Из вармеђијских дана (1891), Мале приповијести (1894) и Диљем дома (1899). 'Ђ. је написао романе: У ноћи. (1887, прештампано из ЂВијенца, 1886), Ђурђица Атгићева (1903, прештампано из Вијенца, 1886), Јанко Бериславић (Вијенац, 1887), На рођеној пруди (1890), Освит (1902), Радмиловић (Вијенац, 1894) и За материнску ријеч (1906). Овој књижевни рад издао је сам под насловом Сабрана дјела Ке. Ш. Ђалскога (1913).

У борби »младих« и »старих« шрикључио се Ђ. новој књижевној генерацији, те је сарађивао у Младости, Хрватском (Сат лону и Животу. Велики историски роман За материнску ријеч (1906) значио је већ декадансу у његовом уметничком – стварању. Више од једног деценија после тога. Ђ. се као приповедач није више јављао а његове новеле из последњег времена немају књижевног значења.

Б. Водник.

ЂАМАЊИЋ БЕРНАРДО (Латавпа) (1735 — 9/4 1820). Ђ. је био Дубровчанин, исусовац, најзнатнији новолатински песник 18 века, одличан латински говорник и преводилац с грчког језика. Овршио је науке у СоПедши Котапша. Међу његовим су учитељима били и земљаци Руђер Бошковић и Рајмундо Кунић. Био је учитељ реторике у Тернима, Ливорну и Сијени, где је остао и неколико година после престанка свога реда (1775), преводећи Хомерову Одисеју. Овој превод Одисеје посветио је Шетру Леополду, великом војводи тосканском (Сијена, 1771). 1779 постао је учитељ прчког језика и литературе у Милану, а оданде се 1783 вратио у завичај, где се до смрти у доколици бавио латинским песништвом, вршећи и неке послове у интересу дубровачком као посланик, POворник и шритодни песник. Још у младости постао је члан римске песничке академије Атсаба, с називом Ту Низ Серћ!-

= 0686 —