Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

клубовима, који су се везивали за JIOлитичке странке и ишли за њиховом борбом и њиховим страстима. Књижевни и научни рад Ђака се сконцентрисавао у семинаре, или по часописима и листовима. По гимназијама су %. Д. шаблонисале свој рад у давању радова и дискусији о њима. Јачи полет, упућен у национално-политичком правцу, осетио се око 1910, када је обновљено на Београдском Университету замрло – Побратимство, и када су догађаји свуда неминовно водили ка решавању питања народног јединства.

После рата, од 1919, 'Ђ. Д. показале су нарочито одмах у почетку, активност у расправљању политичких питања. На Универоитету. Побратимство мало ради, а Фонд за потпомагање сиромашних ученика продужио је рад на материјалном помагању студената. Научни и књижевни рад негује се само по семинарима, и у специјалним стручним удружењима (гедграфско, историско, хемиско и т. д.). Нарочито је развијен рад по партиским удружењима, увек у вези са дневним политичким догађајима, и са политичким партијама у земљи.

Ђ. Д. по средњим школама организозване су по свима вишим гимназијама, и у већини стручних школа. Рад по њима био је само појединачно активнији (1921 Ђ. Д. Скерлић, 1У Београдске ЛПимназије, издала је свој алманах). 1919: основан је Савез Београдских 'B. JI, ca заједничким састанцима. 1919 је основан, а 1990 организован Савез Југословенских ~ Средњошколских Удружења.

Литература: Јован Скерлић, Омладина и њена књижевност; Л. Зрнић, СОрпске 'Ђачке Дружине (1919).

Б. Миљковић.

Ђ. Д. код Оловенаца и Хрвата. РВ. y додатку.

ЂЕВЂЕЛИЈА, варошица у Јужној Србији, на десној страни Вардара, у Ђевђелиском Пољу, над ушћем Коњске Реке, на граници према Грчкој, у Битољској Области. Има 666 кућа са 2.792 становника (1921). — Ма да се не помиње, 7. је још средњевековно насеље, јер се У ондашњим налшим споменицима често налазе _ називи ~ »ђевђелија«, »гевгели ја«, »дзевгелија« (од »двевгар« — пар волова, рало, ораница, једне куће). На Риду крај варошице (до железничке станице) откривени су трагови још старијег, грчко-римског насеља, и то вароши, у којој се могу издвојити занатлиски и господски крај, а из преисториских времена има остатака, још из бронзаног и млађег каменог доба. 'Ђ. се почела, развијати“ од села у варошицу тек од како је постала, средиште 'Бевђелиског ШЏоља, за тајење свилене бубе и за прераду кожуража (свилене чауре). Поред 60 кућа, 1863 имала, је Ђ. већ девет великих свилара, које су саградили трговци из Солуна. | 'Вевђе-

ЂЕВЂЕЛИЈА.

лиско Поље засађено је многобројним црницима, К(дудови). (Свила се“ испредала примитивно, а и кожурци су се извозили, Ђ. је добила прави варошки тип тек од спровођења железнице 1878. Кад је добила железничку станицу икад је свиларством све више. напредовала, '. је 1886 постала средиште казе и проглашена је за варош, тако, да је крајем 19 века, већ имала око 4.400 становника, од којих највише. православних (Срба (3.000), затим. Турака и Черкеза (1.200), и нешто Цинцара, солунских . Јевреја и других странаца. Оволико се. становништво Ca разних страна доселило, а Срби највише из околних села. Има Срба трговаца и из Велеса и .Дојрана; неки су се сељаци доселили и из Тиквеша. У то време су подигнуте и две модерне фабрике за испредање свиле. Главна улица варошице добила je средњеевропски изглед. Сважа, кућа је подешена за гајење свилених буба. У 'Ђ. је главно занимање о становника, свиларство. Ђ. је, с околним селима, 1889 произвела 840.000 oka свилених чаура ши извезла их у Солун за 57.000 лира. После ослобођења. (1919) становништво 'Ђ. се смањило, исељивањем Турака. и Черкеза; али је оно највише опало за време бугарске окупације у Светском Рату (1915—1918), када је варош на 60јној линији Солунског фронта, JAKO настрадала. Као гранична варош и главна, станица, према Грчкој и шрема нашем пристаништу у Солуну, Ђ. се брзо опоравља и поновно развија. Северно од '., код села, Негораца, око 6 км далеко, налази се Негорачка Бања, на десној обали Вардара, близу ушћа | Серменинске Реке; има Ba извора, топла 38—40" (), | јака, око 500 л у минуту, који дају мирис сумпороводика, а сем ових има још неколико извора с лековитим | муљем (349 (0). Ово су сумпоровите хипертерме, чувене са лечења реуматизма. Болесници станују у варошици или у Негорцима. Око 10 км од '5., уз Коњску Реку, налази се, на њеној десној обали, извор Кисела Вода, топао 95:30, јак 8 л у минуту; вода је пријатно накиселог и слабо твожђевитог укуса, и спада у алкалне гвожђевите киселе хипертерме; и варошани је доносе за пиће. Још даље уз Коњску Реку, на њеној левој обали, повише села Коњско, има пет минералних извора, тошлих, по 10—15 () јаких, по 11—17 a У минуту; гвожђевити су кисељаци; воду радо пију сељаци. Тако је околина ~. обдарена и овим богатством природе. У Ђ. су: поглавар среза ђевђелиског, главна царинарница, поштанско-телеграфско-телефонска станица, гимназија мешовита четвороразредна. Литература: Ј. Цвијић, Основе за географију и геологију Македоније и Or. Србије, Т (1906), 344—349: J. Дедијер, Нова Србија (1913), 150; Коста Костић, Наши

— 689 — 44.