Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ЂУКИЋ

неколико балада и романса, као Тевта, Смук, Дојне на Дунаву и т. д. драме: Сликар, Везир Абоговић, Видосава, Кримка, Момир и Владислав краљ угарски. Превео је у стиху Расинову Федру, Шилерову Јованку Орлеанку, Гетеова Кладвига, затим Димитрија Лажног, Дебору. Главно му је дело широко замишљена епопеја Косово, у сликованим хексаметрима, чији је први део изашао 1903, а други део је остао растурен по разним предратним часописима. Необјављено му је остало и Зидање Окадра. ДИ,

ЂУКИЋ АВРАМ (10/2. 1844, Госпођинци — 17/3 1906, Беч). Војничку школу (»математику«) учио је у Тителу и постао је аустриски официр. У Бечу је слушао интендантски курс, и у официрској интендантској служби је доспео до чина генерала интенданта. (Са службом је бивао у Бечу, Задру, Прагу и опет Бечу. Историјом се бавио као љубитељ, али веома савесно и с лепим успехом. Проучавао је историју Срба у Угарској, и то највише велику сеобу, историју шајкаша и српске хусарске регименте, затим буну 1848, а с много пожртвовања је испитивао животе Срба аустриских официра. Оставио је Матици (СОрпској у рукопису велики рад: Генерали и пуковници Орби у Аустро-Угарској од год. 1704 до данас. Одатле је објавио Живот Арона СОтанисављевића, барона уоп УмеЏелз ге (Бранково Коло, 9, 1903). Под крај живота је скупљао архивску грађу за устанак Пере Сегединца и за сеобе Орба у Русију. Важнији су му радови: Кад су се Орби с патријархом Арсенијем Ш доселили у земље мађарске круне“ (Јавор, 1891), Три писма патријарха Арсенија Ш Црнојевића (Летопис, 219), Оцена књиге Г. Витковића, Прошлост, Установа и споменици угарских краљевих шајкаша (Летопис, 157), Ein Riickblick auf die Geschichte der Osterreichisch-ungarischen Donaullottille (1889), Учешће тителског крајишког шајкашког батаљона у аустро-турском Трату у 1788 до 1791 (Летопис, 161 и 162), Нешто за историју ц. кр. српске хусарске регименте (Наше Доба, 1894), Устројство ц. кр. тителског крајишког шајкашког батаљона за доба народног покрета 1848—49 (Летопис, 193, 195, 196, 198 и 204).

H. Радојчић.

_ЂУКНИЋ ИЛИЈА, ђенерал (20/8 1839, Калањевци, срез Качерски, округ Руднички — 928/10 1911, Београд), По свршетку 4: разреда гимназије у Београду, ступио је у Артилериску Школу 12/11 1856. У чин пешадиског потпоручника унапређен је 3/10 1861, за артилериског капетана 19/8 1872, за пуковника 2/8 1888. Отављен је у пенсију, са чином почасног ђенерала, 19/1 1894, а враћен у активу, са чином активног ђенерала, 8/10 1895, понова стављен у пенсију 12/7 1900, па враћен у дејство, као ђенерал, 24/8 1903. 92/10 1903 постао је

' пука (3), 6/10 1878

члан Државног Савета. До 1862 био је водник, ађутант батаљона и заступник командира чете у пешадији, од 9/12 1862 преведен је у артилерију и био је до 9/12 1863 водник у пољској артилерији, до 13/4 1865 заступао је командира пољске батерије, 12/4—7/7 1865 био је командир батерије Народне војске (Београдске), до 12/9 1867 командир брдске батерије, до 1871 био је командир брдске и народне батерије (крушевачке), до 1874 командир пољске батерије, 6/4 1875—24/2 1876 био је вршилац дужности и командант артилериског 1/10 1879 командант Београдске окружне војске, 1/10 1879—2/8 1883 командант дивизије (Ибарске и Тимочке). 1886—1892 био је командант дивизије (Дунавске), и Инспектор Артилерије. 1895—1897 био је командант Тимочке дивизије, 1897—1899 командант Шумадиске дивизије, 24/8 1903—2/10 1903 био је командант Моравске дивизије. — У рату 1876 био је началник артилерије Шумадиске дивизије и вршилац дужности команданта шумадиског артилериског пука. У рату 1877—78 био је началник артилерије шумадиског кора и командант шумадиске артилериске бригаде. У рату 1885 био је командант Тимочке дивизије. — У Ратнику је штампао неколико чланака. В. Белић. ЂУЛАБИЈЕ, домаћа врста јабука, много раширена у Јужној Србији, особито око Пећи. Доста се извози на солунско тржиште. H...P.

ЂУЛАЈ ИГЊАТ ГРОФ (Сушћау), бан хрватско-далматинско-славонски (1806—1831 — 11/11 1831, Беч). Шре именовања за бана био је подмаршал у аустриској војсци. За време аустриско-францускога para 1909 организовао је '. пучки устанак у Хрватској и одбрану Крањске. 1813 као фелдцајгмајстер с хрватским четама учествовао је у »битци народа« код Лајпцига. 1823 постао је Ђ. заповедајућим генералом у Чешкој, а касније у Бечу, али је ипак задржао банску част. 1823—1827 замењивао је '. бискуп Максо Врховац, а 1828—1832 бискуп Александар Алаговић. 1830 именовао је краљ Фрањо 1 Ђ. претседником дворског ратног већа. За бановања Ђ. приступило се куповини Кулмерове палаче на Маркову тргу, која је преудешена као »земаљска кућа« и »банска палача« (1808—1809). У »банској палачи« била је смештена хрватска саборница, краљевски земаљски архив, бански стол, земаљски судбени стол и стан за бана (В. Р. Хорват, Повјест банске палаче, 1916, 11—25). M. П-г.

ЂУНЂЕНАЦ ЗЛАТА, лиреко-драмска. певачица Београдске опере (1899, Чазма). Певање је учила у загребачком Глазбеном Заводу. Први пут је ступила на позорницу 1990, у улози Марженке (Сметанина Продана невеста). Пева Гуноову Маргарету и Сњегурочку Римскога Кор-

<= 1596. =