Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ЂУРЂЕВАЦ

ЂУРЂЕВАЦ, трговиште у Хрватској, жупанија Беловар-Крижевци. У Подравини (117 м), подно Било-горе; железничка станица на прузи КопривницаВировитица (Осек). Има 6.603 становника, пошту, телеграф и телефон, римокатоличку жупу, вишу пучку школу, женску стручну школу, две пучке школе, општинско поглаварство, котареку област, котарски Cy, = Питомачко-Чрешњевачко Угљенокопно Д. Д. (копа смеђи угаљ, 30.000. тона на годину), земаљски лозњак на »Пескима«, три парна млина, творницу опека. Ту је Прва Подравска Дионичка Штедионица и филијала Шрве Хтрватске Штедионице (Загреб), Банка за Подравину. — Околина '. била је већ у преисториско доба насељена, а у Пескима је нађен камен с римским написом. '. се у средњем веку звао Сушица, а припадао је под крај 14 века породици Продавића, који су били у колу противника краљу СОигисмунду. Шотом су се господари често мењали (Цељски, Јан Витовец и др.. На староме се граду налазио камен с грбом печујскога бискупа. Турци су се до Ђ. често залетали. За време војне крајине по %Ђ. звала се Ђурђевачка. регимента. Мт.

ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ, манастир “CB. Ђурђа, у Јужној Србији, с десне стране Дежеве, леве притоке реке Рашке, у старој жупи Расу, на један сат северно од Новог Пазара, у Рашкој Области. | Задужбина је великог жупана СОтевана Немање (1170—1196), | оснивача – династије Немањића. Немања је подигао ову 88дужбину кад је ступио на престо (1170), а из захвалности Ђогу, што та је жзбавио из »камене пештере«. Крај '. С. има једна камена пећина. У доба Немањића Ђ. О. су били привилегован »краљевски манастир«, чији је игуман биран на предлог краља. Оам краљ је на свечаном 6б0тослужењу уводио игумана у достојанство, предавши му штап или жезло. Манастир је запустео 1689, али је све до 1912 био добро очуван. — 'B. О. су лепа грађевина западњачког стила, а њен се живопис убраја у најзнатније остатке старог српског живописа. Како је манастир подигнут на главичастом брду, које доминира свим околним, а нарочито над путем низ Рашку за Северну (Србију, Турци су, ради одбране овог пута и Новог Пазара, око манастира били подигли утврђења. | У борбама 1912 страдала je ова значајна српска старина, јер је топовима много порушена.

Литература: Ј. Цвијић, Основе за географију и геологију Македоније и Старе Орбије, 3 (1911), 1153—1154; Јевто Дедијер, Нова Србија (1918), 283—284; К. Јиречек, Историја Cp6a, I (1922), 189—191, П (1923), 12—13, 54; Влад. Р. Петковић, Crap српски споменици у Јужној Србији (1924), 47. В. Радовановић.

ЂУРЂЕВИЋ ВАСА, претседник хрватског сабора (20/9 1841, Осек — 26/12 1915, Беч). Учио је гимназију у Осеку, а права је свршио у Пешти, као питомац Текелијанума. После свршених наука био је '. неко време професор Ha новосадској гимназији, одакле је отишао у Осек, као адвокатски кандидат. Овде је постао адвокат и јавни бележник. У Осеку се убрзо почео бавити политиком, и покренуо је и лист у напредњачком духу. У неколико је махова Ђ. био биран за посланика у српски народно-црквени сабор, тде је, и ако још млад, узимао видна учешћа у стварању српских црквено-народних уредаба. 1878 изабран је и у хрватски сабор, као кандидат унионистичке странке. Од тада је био сталан члан сабора све до 1906, до слома Куенове т. зв. народне странке, којој је био један од главних ступова. У сабору је био неко време први потпретседник, а од 1897 претседник. После расула народне странке повукао се сасвим из јавнога живота.

ЏШ-г.

ЂУРЂЕВИЋ ИГЊАТ (у новије време увео се неоправдани облик Ђорђић, он се сам писао Ињацио Џорџи, Ст0ог61), песник и научник (13/2 1675 — 91/1 1787, Дубровник). Отац му је после великог земљотреса 1667 постао властелином, а како је он сам био јединац и свећеник, с њим се угасила ова властеоска дубровачка породица. На крштењу је добио име Никола, које је, када је ступио у бенедиктински ред, променио на Игњат. Учио је у Дубровнику у исусоваца, па је ступио у државну службу и био је кнезом Ha острву Шипану. Изненада, 1697, можда због несрећне љубави, оде у Рим и ступи у исусовачки ред. Тамо је свршио вишу школу свога реда, те је послан као учитељ исусовачке колегије у Асколи. Зато што му старешине не хтедоше дати друго место које је хтео имати, иступи 1705 из реда, те се врати у домовину. Скоро затим уђе 1706 у бенедиктински ред, у којему је стекао и част врховнога старешине дубровачке – провинције и опата млетскога или, како се он сам пише на својим делима, »опата, мелитенскога«. Због своје учености именован је од дубровачке владе државним теологом, премда је стога, што је год. 1710 бранио права свећенства против државе, од владе прогнан. Међутим је на папину интервенцију скоро враћен у домовину, где се бавио књижевношћу и науком, а и доста весело живео. Нађен је мртав од капи у кревету у кући пријатеља.

'B. ce је врло рано почео бавити поезијом, тако да је већ пре него је пошао у Рим, имао доста велику збирку песама, познату под именом Пјесни разлике, коју је, идући у Рим, хтео, како он каже, уништити и спалити, али се нашла у рукопису, што га је он сам пажљиво шрегледао и исправљао. Те су Шјесни раз-

— 698 —