Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

тата, затворен је, мучен глађу, злостављан физички и држан у једном мрачном

.„ и влажном затвору без постеље. Осуђен-

на 20 година робије, помилован је 11/9 1900, после женидбе краља Александра Обреновића Драгом Машин. Био је члан главног одбора Радикалне (Отранке од њене организације па до своје смрти. 2/7 1906 изабран је био за потпретседника Народне Скупштине. — '%. је био темпераментан говорник; говорио је брзо и понајвише у патриотском духу. Никад није вређао своје противнике у Народној Скушштини, него се према њима шоказивао уздржљив и помирљив. Ј. Продановић.

ЂУРИЋ МИЛЕНКО, сликар, графичар (26/7 1894, Земун). По свршеној гимназији, учио је сликарство и. графику у Уметничко-обртној школи у Загребу и у Краљевској :академији у Шрагу, помоћу стипендије петроварадинске имовне OJћине. 1918 именован је за наставника пластичног цртања у загребачкој Краљевској обртној школи. 1920—1994 пропутовао је Чешку, Немачку и Италију. Највише је радио графичке послове, у шрвом реду на дрворезу. 1919 покренуо је ревију за ликовне уметности, која се звала Графичка Уметност, а која се од 1991 преобразила у Умјетност, алманах за сликарство, графику и скулптуру. Бави се и студијама из историје наше уметности, и држи чешће јавна предавања о уметничким питањима и појавама. Његових дрвореза има по јавним збиркама У Прагу, Бечу, Риму и Загребу.

ЂУРИЋ МИЛОШ, књижевник, шрофеcop (II 1899, Бенковац, | Далмација). Основне и средње школе свршио је у Броду „на Оави, у Пожеги у Славонији и у Загребу, а Университет у Загребу и у Београду. Као наставник класичне филологије и философске ~ пропедевтике, служио је у Митровици на Сави и у Земуну, а сада у П Мушкој Гимназији у Београду. Досад је засебно објавио: Видовданску етику (1914), Омрт мајке Југовића, књижевно - философску ~ студију (1918, латиницом), Философију панхуманизма (1922). Написао је у Мисли и у Српском Књижевном Гласнику неколико чланака и расправа из модерне философије и студија о српској народној поезији. Превео је Есхиловог Везаног Прометеја и Софоклове Антигону и Краља Едипа. BD. JJ.

ЂУРИЋ НИНОЛА, писац (7/9 1866, Крајишка Шаговина, код Нове Градишке, Олавонија). Овршивши Учитељску школу у Петрињи служио је као учитељ по Олавонији до 1897. 1920 постављен јје за чиновника у Министарству Народног Здравља, као путујући учитељ Пропаганде 'Трезвености. Писао је и преводио приче за децу: Мали шприповједач (1896), Мирисни

ЂУРКОВИЋ

цвјетићи (1898) и Слике из малога свијета (1899). Објавио је низ приповедака за народ у загребачком Србобрану и по“ другим календарима. Уређивао је неколико годишта антиалкохолистичких часописа Нови Нараштај и Трезвеност. Матица. Српска му је наградила приповетку Радиша Шавловић (1908). Добио је повластице на једну Бројницу за основне школе. Главни су му радови из области националне драме: Све: за љубав науке, комедија, Омер и Мерима, Имотски кадија и Војвода Дојчин, трагедије, и жкомад Мртваци а прете. BB. JI.

ЂУРИЧИЋ МАРКО, министар Шравде (26/8 1861, Ваљево). По свршеној гимназији слушао је у Петрограду две године техничке науке. 1885 свршио је права на Великој Школи у Београду. Био је адвокат у Ваљеву, а затим претседник суда за град Београд. Још као млад учествоBao je у политичкој борби. 1893 изабран је за посланика за ваљевски округ. За време избора 1903 постављен је за окруже ног начелника у Ваљеву. Исте године изабран је за касационог судију, и у тој је служби остао до 1912, када је постао министар Правде. Септембра исте године дао је оставку а затим је од 1913 до 1918 понова министар Правде. 1/3 1920 изабран је за претседника Државног Савета, а новембра 1920 за народног посланика. 1992 био је министар за Конституанту, а затим министар Социјалне Политике. 18/7 1995 постао је министар Шравде. 1. UJ.

ЂУРНОВИЋ ДИМИТРИЈЕ, иконописад »из Буковца«, Срем (10/9 1793, Јарак, Срем — 23/83 1843). Син је учитеља Николе, а посинио га је као сироче познати сликар Стеван Гавриловић, који је у то доба сликао јарачку цркву. 'Ђ. је заједно с Ђорђем Бакаловићем учио сликарски занат код Гавриловића, па је и касније скоро стално био у ортачкој заједници с Бакаловићем и вршио иконографске послове. Тако је с њиме сликао иконостасе у Ердевику, Сасама, Черевићу, Гргетегу, Платичеву (све у Срему), као и у банатској Ченти и СОв. Јованску цркву у Новом СОаду. Сам је радио ћивот кнеза Лазара у Врднику (Раваници), као и многе. црквене барјаке, на пр. у Шлатичеву, Јарку, Вогњу, Прхову, Оасама, Сурчину, Михаљевцима. Помагао је и Данилу док је овај сликао свод у румунској цркви у Уздину (Банат), 1839, а цркву у Прхову радио је заједно с Георгијем Боареском. У Горњој цркви у Оремским Карловцима, опет уз Ђ. Бакаловића, сликао је двери и сводове, а и по Срему, у кућама, налазе се многе иконе од његове руке. .

Литература: Шематизам | карловачке митрополије (1910). ЕЈ

ЂУРКОВИЋ НИКОЛА, глумац и управник Панчевачког |Дилетантског Позори-

= 201 —