Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ЂУРКОВИЋ

шта (Трет· — Осек, 1872). Ступио је, као глумац, у Београдско Позориште, које | је српска – држава _ издржавала,

али је из њега 1842 прешао у ШПанчево. Ту је саставио певачку дружину, која је, због његових композиција, обратила на себе пажњу панчевачке публике, и у цркви и ван ње. За друштво је шесме писао прота Василије Живковић, а компоновао их '. Поред тако одушевљене публике, 'Ђ. је покушао да оснује и позоришно друштво. За неколико дана Пан"чевци су скупили 3.000 форината за гардеробу, декорације и остале потребе. Под управом 'B. ово певачко-позоришно друштво почело је давати и своје претставе. 1847 друштво је прешло у Београд, и шочело је давати претставе у згради Код Јелена (Отаро Здање). 15/5 приказан je први комад: Милош Обилић од Ј. От. Поповића. Друштво је остало у Београду до средине марта 1848. У ноћи између 15 и 16/4 1849 изгорела је зграда Старо Здање, у ком су биле приређиване претставе. РО.

Био је чиновник Државног Паробродског Друштва, а у исто доба редитељ, глумац, преводилац. Компоновао је песме и за позоришне комаде, као и световне и црквене песме. Од његових хорских песама познате су: 0], таласи, Хајте, браћо, хајд јунаци, Куд погледаш свуд је тама и т. д. У лаком стилу, под утицајем италијанске музике, његове су песме биле радо примане од публике.

ЂУРКОВИЋ ПАВЛЕ, сликар, портретист и иконограф (четврта четвртина 18 века, Баја, Мађарска — 1830, Одеса). По свему судећи морао је бити школован човек и академски сликар. Оставио је иза себе велик број портрета, неједнаких по вредности, али се на њима јасно примећује како се све више усавршавао. Најбољи портрети изгледа да су му остали у Русији. Највећи рад му је, обимом,

иконостас саборне цркве у Вршцу и ико-. ностас у Белој Цркви (Банат) 1792. Путовао је по већим местима и портретисао имућне грађане. Тако је 1811 израдио и портре Шавла Хаџића, архимандрита гргетешког. 1819 био је у Земуну, где је насликао три члана породице Карамата, проту Ивановића (у сали српске школе) и т. д. 1816 у Шишатовцу је портретисао Лукијана Мушицког и Вука Караџића. Ове остале Лукијанове слике (од Кнежевића, Радоњића и других) копије су по његовој. У то време (1820) сликао је у Карловцима и митрополита Стратимиро-

'вића и бачког владику (Cr. Станковића, а

1824 прешао је у Орбију, те је у Крагујевцу сликао кнеза Милоша, кнегињу Љубицу и Јеврема Обреновића, потписујући се »Изживописал П. Ђ. славено-Сербин из Карловаца в СОремје«. 1812 позван је у славонске манастире, Ораховицу и Лепавину, где је портретисао лепавинског архимандрита Прокопија Балића, а у Пакрацу је копирао за новосадског владику копију чувене Чешљареве OB. BapBape (која је пропала 1848 при бомбардовању Новог Оада). У другој половини друге деценије отпутовао је у Русију, преко Влашке :и Молдавске, сликајући успут по бојарским добрима и по румунским манастирима. Настанио се био у Одеси, тде му је посао добро пошао, и где је лепо напредовао као уметник. Изврени портре Атанасија Стојковића, харковскога професора физике (који је, можда, Đ. m позвао у Русију), радио је у Одеси, пред саму смрт. Тај се портре налази у НоBOM Саду, у Матици Орпској, и служи као доказ о солидној уметности Ш. Ђ. Литература: Гласник, 33, 64; Јетопис, 158, 22; Глас Истине, 1889, бр. 4; Јоаким Бујић, Путешествије по Сербији (1828), 131; Кукуљевић, Словник умјетниках југославенских; Шематизам карловачке митрополије од Мате Косовца, 1910; Орпски Сион (1900), 671; Тих. Ђорђевић, Из Србије кнеза Милоша, 1929, 155—157. В. Петровић