Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ЕБОРЕНСИС ЈАКОБ ФЛАВИЈЕ (1517, бора, Португалија — после 1607, Дубровник или Крцегнови). Е. је познатији под називом Didacus Pyrrhus, E. je aHanag песник 16 века. Он је неко време провео у Дубровнику. Као Јеврејин прогнат је E. из Кордове (1535) и потуцао се по свету. 1558 дошао је, преко Цариграда, у Дубровник, где је од тада стално бораBHO и доживео дубоку старост. Друговао је са угледним грађанима (Динком Златарићем, Динком Рањином) и саставио је безброј латинских епиграма и других притодних песама, које су у вези с његовим животом. Многе је и штампао. Нарочито је био вештак у састављању латинских епиграма. :

Литература: 216.

ЕВГЕНИЈЕ — САВОЈСКИ — (ЕВЂЕНИЈЕ, ПРИНЦ ЕУГЕН), аустриски војсковођа и државник. (18/10 1663, Париз — 91/4 1736, Беч). Син нећаке кардинала Мазарена. Ступио је 1683 у аустриску војску као пуковник, 1698 постао је фелдмаршал. "Одликовао се у ратовима против Турака и Француза. Победио је Турке код Сенте 1697, код Шетроварадина 1716, код Беотрада 1717. Био је претставник. аустри"оке освајачке политике на Балкану.

В-љ. ШИ.

ЕВГЕНИЈЕВИЋ ЂОРЂЕ, учитељ и управитељ дилетантеког позоришта, (1797, село Вране, округ ужички). Учио је нешто школа у Сремским Карловцима. 1820 постављен је за учитеља, а 1825 основао је у Крагујевцу од одрасле деце, ученика и младића позоришну дружину, и давао је претставе о великим празницима. У том су Ta послу помагали и остали учитељи, његови другови. Државна благајна издала. је у Крагујевцу 16/9 1829 »200 троша. помоћи учитељем здјешњим о театру«. 1838 био је Е. премештен у Шожаревац, али је "захвалио на положају. Е. је први у ICpбији, неколико година. пре Јоакима Byјића, почео давати дилетантске позоришне претставе. P.O.

Т. Керблер, у Раду, ПОД

ЕВДОКИЈА, кћи византиског цара Алексија Ш Анђела (1195—1903). Њен стриц, "брат Алексијев, византиски цар Исак П (1185—1195) удао је Е., после победе над Немањом на Морави (1190), за Немањина сина Стефана, да би тиме осигурао мир, који је тада закључио са Немањом. Али зе Отефан, ускоро пошто је заменио оца

a 2

на престолу, развео с Е. Оптуживао ју је као болесну или неверну. У ствари, није му више требало сродство с византиским двором, пошто је Византија све више слабила. Е. се, преко Вуканове Зете, вратила оцу, где се преудала ва последњег византиског цара, који је од Латина бранио Цариград, Алексија У Дуку Мурзуфла. По паду Цариграда у латинске руке (1204), побегла, је Е., заједно са мужем и са матером Ефросином, у трачки трад Мосинопољ (данашње рушевине Месин-Кале, на трачкој јужној обали) своме оцу, који се већ раније ту био склонио. Но ·Алексије Ш, гледајући у -Алексију МУ супарника, ослепио је зета на превару. Несрећника су затим ухватили крсташи и погубили у Цариграду. Алексије Ш пак, са женом и кћерју Е., продужио је пут у тесалску Ларису, где је Е. удао за шелопонеског господара Лава (Леона) Сгура. Но КЕ. је изгубила и овог трећег мужа. Кад су крсташи. провалили у Пелопонез, Сгур је скочио са коринтске тврђаве у понор (1208). Стефан Шрвовенчани је са Е. имао бар два детета: Радослава, доцниИjer српског краља, и једну ћер (Комнина), која се два пута удавала у албанској Кроји, најпре за тамошњег албанског поглавара Димитрија, сина Шрогонова, а. после његове смрти за Григорија Камону, кројског »севаста«, потчињеног Тодору деспоту епирском.

Литература: Љ. Ковачевић, Жене. и деца Отефана Првовенчаног (Глас, 60, 1901), и критика Ј. Радоњића (Летопис, 208, 1901); Н. Радојчић, Шрва женидба Стефана Првовенчаног (Глас, 90, 1919),

Д. Анастасијевић.

ЕВЕТОВИЋ ИВАН (НЕПОМУН), писац (15/5 1860, Бачки Алмаш — 10/8 1993, Бач). Гимназију и богословију свршио је у Калочи, а затим је служио као капелан у разним местима у Бачкој. 1902 постао је жупник у Бачу, а 1915 препошт. 1919 изабран је ва посланика у угарски сабор. Био је члан Привременог Народног Шретставништва и посланик буњевачко-шокачке странке у Уставотворној и Законодавној Скупштини. Бавио се историјом, те је написао неколико чланака из историје бачке жупаније и католичке цркве у Бачкој. Бавио се и лепом књижевношћу, и преводио са страних језика. »Из прошлости града Баје« написао је на мађарском језику. Сарађивао је на Невену и Даници.

4. JI.

— 708 —