Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

BBOTATHJB

ЕВСТАТИЈЕ, митрополит солунски крајем 12 века (од 1175) и учен византиски писац. Е. је био филолог, историчар, 60тослов, црквени песник, беседник. Доживео је заузеће и пљачку Солуна од Нормана (1185), коју је и описао. Неке његове беседе извор су за историју Немање и Немањиних ратова с Византијом.

. 9.

ЕГЕРСДОРФЕР АЛЕКСАНДАР ДР., професор римског права (23/4 1850, Загреб 25/5 1923, Загреб). Е. је био врло образован и оштроуман правник. Учио је права у Загребу и Прагу, где је 26/4 1875 промовисан за доктора права. 6/5 1875 ступио је у судску струку. Од 929/7 1879 био је доцент аустриског приватног права на Университету у Загребу. 15/10 1881—21/3 1882 био је суплент аустриског приватHOP права на истом Университету. 29/1 1886 постављен је за суплента. римског права, 13/10 1886 унапређен је за ванредног професора, а 4/1 1891 за редовног професора римског права. На том је положају остао до смрти. — Поред многих расправа из разних области права, објављених највише у Мјесечнику, Е. је. написао: Предавања о повести римеког праBa (1919), Предавања о институцијама римеког права (1919), и Предавања 0 Пандектама (1 1915, П 1916, Ш 1917).

Литература: Мјесечник, 1923, бр. 7 и 8, и Архив за Правне и Друштвене Науке, октобар 1923. Фа ЈГ.

ЕГЗАРХ је црквени достојанственик са компетенцијом патријарашког намесника или викара и епископског изасланика, духовног инспектора и побирача – епископских прихода од свештенства и народа. Код старих је Грка тако називан старешина жречева. Хришћапска црква примила је име КЕ. из државне терминологије, јер се у доба цара Константина Великог и доцније КЕ. звао царски Haмесник или викар у дијецези. Стога је У прво време и у црквеној терминологији Е. називан само по неки старешина какве веће црквене области. Тако је први старешина бугарске цркве, после покрштења Бугара, као намесник, цариградског патријарха у Бугарској, “називан ., па је тако назван и 1870, када се обновила зутономна бугарска црква. И у Русији је намесник Ов. Оинода у Грувији називан MH.

У српској цркви долази име Е. у 14 веку, и то прво у крајевима добивеним од Византије. Али је компетенција Е. овде била сасвим друга. Он је изасланик патријарха или епископа, са задатком духовног инспектора и побирача прихода. Раније су те дужности обављали дворске протопопе, а од како је у српској цркви превладало · монашко свештенство и по епископским дворовима, од 14 века па до укидања пећеке патријаршије, Е. су са поменутом компетенцијом били само

монаси, и то обично у чину од ђакона до. протосинђела. У карловачкој митрополији звање Е. укинуто је закључком народноцрквеног сабора од 1769 и царском Деклараторијом од 1779. — У српској цркви је било у прво време више врста Е. То су били епископи намесници пећских патријараха или охридских архиепископа, обично у областима, које су потпадале под другог државног господара. Тако се 1473 помиње студенички епископ Василије као »Е. Диоклитије Хвостанске«, а од краја 16 века помињу се дабробосански

"епископи као Е. Далмације. Први митро-

полити ~ крушедолско-карловачки, – после патријарха Арсенија Ш, називани су Е. пећеких патријарха. за Орбе под аустриском влашћу. После укидања пећске патријаршије (1766) и охридске архиепископије (1767), цариградски патријарси сматрали су готово све епископе по српским областима својим намесницима, и давали су им наслов егзарха. Тако је рашко-призренски епископ имао назив Е. Горње, а скопљански Доње Мизије, битољски Горње Македоније, серески све Македоније, босански све Далмације и T. ML Р. Грујић.

ЕГЗАРХИСКА ЦРКВА У ЈУЖНОЈ СРБИЈИ. Укидањем пећске патријаршије (1766) и охридске архиепископије (1767) сви су православни Оловени у Турској потпали под цариградску патријаршију, која је одмах, са нарочитом јелинистичком тенденцијом, готово на све епископије поставила Грке. Почело је одмах и истискивање словенског богослужења, обичаја и црквених обреда. До половине 19 века Оловени су доста мирно трпели фанариоте у својој цркви, али када је 1830 Србија успела да ослободи своју цркву од Грка, талас пробуђене националне свести почео је све више да захвата и остале Словене под турском влашћу, и они су предузимали све јачу акцију за црквено ослобођење. Први важан корак у тој акцији учинио je хиландарски – архимандрит Неофит, када је 1849 у Цариграду, где је било много имућних Бугара, подигао бугарски храм. Тај храм је ускоро постао средиште свих Словена под Турцима за ослобођење њихове цркве од Грка. Испрва се тражило само да се на словенске епископије постављају Оловени за архијереје. Грци су одбили тај захтев, и тако је настао сукоб. Раздражено стање Оловена употребила je римска и методистичка американска пропаганда, и многи Бугари и Македонци примили су унију и методизам. Шта више, 1861 основао је папа посебну унијатску архиепископију, а методисти своје станице у Цариграду, Филипопољу, Самокову, Битољу и др. Пред тим чињеницама забринули су се Грци, и цариградски патријарх је почео да поставља и по којег Оловенина за епископа. Али Бугари и Македонци, које је била

= 704. —