Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

зближила заједничка словенска – акција,

нису се више само тим могли задовољити. -

Они су пошли даље, и тражили су посебну, потпуно своју, црквену организацију. У тој акцији помагао их је нарочито предано српски београдски митрополит Михаило и Руси. Они су настојали код цариградског патријарха, да изађе на .сусрет тој жељи, па да се спор законитим. путем реши. Али, када патријарх није хтео попустити, учињен је ДдиплОматски корак код султана, и он је 272 1870 издао ферман о оснивању ·самоуправне бугарске егзархије.

По том ферману на челу егзархије стајао је егзарх са сталним Оинодом. У састав те словенске црквене области у Турској имале су да уђу све чисто бугарске епархије, и оне од мешовитих, у којима, 73. православних становника изјави, да жели бити под егзархијом. Затим се приступило организацији. Фебруара 1871 донесен је устав за егзархију, а 19/2 18792. изабран је први егзарх, као старешина самоуправне бугарске цркве са седиштем у Цариграду. Цариградски натријарх. није хтео одобрити сав тај поступак, те је изазвао оштар сукоб, који је најзад довео дотле, да је бугарски егзарх Антим 11/5 1879 самовласно прогласио . своју о егзархију за аутокефалну цркву. Међутим је цариградски патријарх сазвао сабор источних патријараха, на коме је 16/9 1872 осуђено цепање цркве у једној држави по народностима, T. BB. етнофилетивам, бачена je анатема Ha „TaKO отцепљену – бугарску егзархију и она је проглашена шизматичком црквом, каквом се још и данас, бар формално, сматра у целом православном свету.

После тога Бугари су тешком муком уредили Синод и Мешовити (Савет при егазарху. Али су се сви Бугари и знатан део Словена у Македонији изјавили 3а. егзархију, међу њима и многи Срби, сити фанариотских владика и жељни словенског богослужења. Са добивањем берата од турских власти ишло је врло Тешко и за чисто егзархиске епископије у Бугарској, а камо ли за оне по Македонији и Јужној Србији. По Јужној Орбији у свакој епархији остало је подоста становника, који нису хтели приступити егзархији, те су турске власти по свима епархијама, поред егзархиских епископа, остављале и патријаралшке – грчке ~ етископе. Први егзархиски епископи у српским областима постављени су били за Пирот, Ниш, Скопље, Охрид и Велес. Али су Берлинским Миром (1878) Широт, Ниш и Врање припали Србији и ушли су У састав београдске митрополије, а скопски, велешки и охридски егзархиски епископи морали су се уклонити у кнежевину Бугарску, која је тим миром основана. Утицај бугарског егзарха, који је руском помоћу успео да се и даље одржи у Цариграду, био је сада минималан, и он је

ЕГЗАРХИСКА ЦРКВА

тек 1890, помоћу руске и бугарске дипломатске акције, добио берате за повратак егзархиских епископа у охридску и скопоку епархију. 1894 “добијена је дозвоЈа, да се егзархиски епископи могу послати и за велешку. и неврокопску епар-. хију а 1897 и за битољску, дебареку и струмичку. Осим тога, под бугарског ег-· зарха потпале. су и неке општине по епархијама: мелничкој, · пољанинској ca Кукушом и Дојраном, леринској, костур ској, воденској, берској, солунској, серској и драмској. Тако је коначно. организована егзархиска црква у Македонији и Јужној Србији. Д : Da васпитање свештеничког подмлатка. већ је 1884 отворена богословска школа. У Прилепу, која је доцније пренесена у Једрене и најзад у Цариград. Затим су осниване врло многе бугарске школе, новдем који је бугарска држава слала, егза/рху у Цариград за пропагандистичке циљеве. Са тако снажном црквеном и просветном организацијом Бугари су одмах, а нарочито после српеко-бугарског pama (1885), отпочели све живљу акцију у Јужној Орбији и Македонији, забрањивали су слављење креног имена и Срба светитеља, а српске књиге су избацивали из школа и цркава, па чак и спаљивали. То је дало повода многима да напусте бугарску егзархију и врате се цариградској патријарштији, која је постала мноTO попустљивија и дозволила словенско богослужење по целом Косовском Вилајету и по многим селима Македоније. Покушај Орба, да се обнови пећска патријаршија, нису Турци никако хтели да допусте, него се, тек. после дугог и енергичног заузимања народних првака из Јужне Орбије, уз дипломатско посредовање Русије, Орбије и Црне Горе успело, да цариградски патријарх постави (Србе за епископе у Призрену (1896), Скопљу (1897) и Велес-Дебру (1910). Ти српски епископи почели су одмах, са сретствима, добијеним из Орбије, отварати школе и друге просветне институције, помоћу којих су се такмичили с Бугарима, и егзархиском – пропагандом. Под утицајем таквога рада почели су читави крајеви да се одвајају од бугарске егзархије и да прилазе српским епископима. Тај успех је забринуо Бугаре, и они су од 1902 почели да организују разбојничке ~ чете, које су поубијале многе српске прваке у Јужној Орбији и Македонији, нарочито свештенике и учитеље. Да сузбију тај крвави терор Орби су такође образовали своје комитске чете, у које је ушло много истинских родољуба из разних крајева Српства. Балкански, а затим српско-бутарски и Оветски Рат учинили су крај бугарској егзархиској цркви у Јужној Србији, те је Јужна Србија данас подељена на 5 српских епископија (рашкопризренску, – скопљанску, – злетовско-стру-

= 05 45