Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

вославних Срба у Босни и Херцеговини. Постоји од 1905, када је ступила у жи-

вот уредба црквено-просветне управе пра-.

вославних епархија у Босни и. Херцеговини, са компетенцијом управљања, надзирања и суђења у свима спољашњим црквеним и школским стварима. ШПШретседник је епархиски епископ, а чланови су 39, на три године изабраних свештеника и световњака у размеру 1 : 2. Е. У. и П. С. састаје се једанпут годишње. Његов је орган т. зв. Ужи Савет од 9 чланова, у истом размеру. Они. се састају свакога месеца и решавају жалбе против одлука црквено-школских општина, прегледају општинске и манастирске ?Daчуне, управљају фондовима и закладама. До уједињења потврђивали су и избор учитеља српских вероисповедних народних школа, судили им за преступе, бирали епархиског школског DEO, 2

ЕПИДАМНОС (Ер дашпоз), В. Драч.

ЕПИДАУРУС (Ер: ашптгиз), у грчко-римеко доба име данашњег Цавтага (код Дубровника). Најпре су Грци ту основали једну своју колонију. Први пут се Е. помиње 47 пре Хр, за време борби између Цезара и Помпеја. Е, је остао веран Цезару. Једно одељење ДЦезареве војске бранило је варош од помпејеваца, који су је опсађивали са сува и са мора. Напослетку је један Цезаров војвода дошао у помоћ опседнутима и спасао их опсаде. Наскоро затим . је постао римска колонија. Већу је важност добила варош у прво царско доба. Она је онда везана путовима за сва важнија места у јужној Илирији, па чак и за далеки исток. 535/36 по Хр. један византиски војвода отео је КЕ. од источних Гота. 530 Е. је претстављен на првом провинцијалном Синоду у Салони једним владиком, који је био под салонским митрополитом. Један владика у Е. помиње се још 591, 592, 598 у папским писмима. После 600 заувгели су варош Словени. Део становништва. побегао је онда у Дубровник, где је такође било једно старо насеље. Један део становника, међутим, остао је у Е. Име Е. се помиње још у 13 веку.

И ОЂ,

ЕПИРСКА „ДЕСПОТОВИНА, грчка држава, која, је, заједно са никејским и трапезунтским царством, постала из комадања | Византије у четвртом крсташком рату (1204). — Оснивач Е. Д. био је Михаило 1 (1204—19152), члан византиске царске династије Анђела. Он је, убрзо по латинском заузећу Цариграда, утекао од Латина, дошао је у епирски град ПШикопољ (Превезу), и стао је одатле освајати околне земље, које је, по креташко-млетачком уговору о деоби Византије, требало да шпоседну Млечићи и кроташка солунска – краљевина. Наместивши – пре- стоницу у епирској Арти, он је завладао

ЕПИРСКА ДЕСПОТОВИНА.

целим Епиром с Албанијом, чак до иза Кроје, Акананијом и Етолијом, чак до Коринтског залива, и западном Македо- · нијом, чак до иза Охрида. После је Михаило отео Млечићима и Крф са Левкадом (Санта Мавра). У савезу са СОтрезом окренуо се и против Срба, па је Стефану Првовенчаном привремено отргао Скадар.

Под Михаиловим братом и наследником, Тодором (12152—1930), Е. Д. је достигла врхунац моћи, али се и нагло срозала. По погибији (Отрезовој, Тодор je уграбио његову вардарску област. Крсташима, пак цариградског латинског цадрства, он је у кланцима албанске Шкумбе разбио и убио њиховог · новоизабраног цара, Француза, Петра од Куртенеја (1217), који је преко Рима и Драча био пошао да у Цариграду замени умрлог цара Хенрика. Затим је Тодор освојио од крсташа. њихову солунску краљевину, заједно с престоницом Солуном (1223). Тада се од свог охридског архиепископа, Димитрија Хоматијана, дао крунисати за солунског mapa. E. JL је тиме постала солунском царевином, изравнавши се у трангу са другим двема грчким државама, никејским и трапезунтским царством.

Према. Србима је и Тодор за неко време продужио братовљеву непријатељску политику, додуше не на војничком, него на црквеном пољу. Тодоров Хоматијан, у чију је охридску дијецезу спадало православно Српство, шравио је српској држави свакојаке црквене сметње. Онда су се краљ Стефан Првовенчани и Ов. Сава, обратили никејском царству, и никејској патријаршији, која је важила као продужење цариградске грчке патријаршије, за самосталну – српску _ архиепископију. Ов. Сава се вратио из Никеје као посвећен — аутокефални – архиепископ | српски (1219). Протести Хоматијана, иза кога се. крио и Тодор, против тога, како код Ов. Саве тако и код никејског патријарха, остали су без резултата. — Но Тодору су најзад затребали бољи односи са Орбима, јер је он, поставши солунским царем, сањао да освоји од крсташа и цариградско латинско царство, као што је освојио и њихово солунско краљевство. Орпеки краљевски и Тодоров царски двор, не само да су се спријатељили него су се и ородили. Џрвенац краља Отефана од Евдокије Анђелке, краљевић Радослав, оженио се Тодоровом жкћерју, Аном АнђелKOM (»Дукеном«). A ваљада је око тог истог времена и Тодоров брат Манојло, узео једну сестру Шрвовенчаног за жену.

одор се, са висине на коју се попео, изненада срушио у пропаст, а уједно је и држава епиреских Грка за увек поклекла. Солунски је цар био осигурао леђа не само од Срба, него и од Бугара, склопивши с бугарским царем, силним Јованом Асеном П, уговор о миру, којим су њих двојица изгладили раније несугласице. Затим се Тодор стао отимати

— 711 —