Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ЕПИРСКА ДЕСПОТОВИНА

с никејским царством око латинског цариградског царства, и већ је био преотео Никејцима Једрене, а Латине је у Цариграду опасао свуд унаоколо својом територијом. Али је морао закључити с цариградским Латинима примирје, како би се бранио од Млечића, који су му објавили рат, зато што им је опљачкао неког тртовца. Но Асен П. је почео зазирати од рашћења силе Тодорове, па се спремао да приђе Никејским Грцима. Тодор је ваmana то осетио, па је, изненада трунуо у Бугарску. У битци код маричког села Клокотнице, између Филипопоља (Пловдива) и Једрена, Асен је сатро и заробио Тодора (1230). После га је и ослепио, пошто Тодор није мировао ни у ропству. Ђугари су заузели Тодорове земље у Тракији, Македонији (сем Солуна), па чак и у Албанији (Кроју). Углед епирских Анђела је потамнео. Орби су збацили и протерали 'Тодорова зета, краља Радослава, заједно са женом му Аном, а закраљили су млађег брата, Владислава, зета Асенова.

И остатци солунског царства, 'Годорова. наскоро су се поцепали на две, па шривремено и на три државе. У тим остатцима је најпре приграбио власт Тодоров брат Манојло, пређашњи зет 'Отефана Шрвовенчаног, а сад зет Асена П, по једној његовој незаконитој кћери, па се и зацарио у Солуну (1230—1240). Ho om је убрзо изгубио цео запад своје царевине: пир, Акарнанију, Етолију и Крф са ЈЛевкадом. Те му је земље отргао његов синовац, незаконити син Михаила 1 епиреког, па је тамо завладао као Михаило П »деспот јеладски«, с престоницом опет у Арти (12362—1971). Манојло је затим изгубио престо и у самом Солуну. На сцени се опет појавио Тодор, кога је Асен пустио из ропства, пошто се оженио његовом кћерју. Тодор је продро у Солун, оборио и заробио брата, пославши га на чување Турцима у малоазиску Аталију, а за COдунског је цара подигао свог сина JOвана, под својим намесништвом (1240). Но као год Бугари Тодора, тако су и Турци ослободили Манојла. Он је отишао никејском цару Јовану Ватацу, коме се заклео на верност, па је његовом помоћу преотео Тодору и Тодорову сину тесалски град Димитријаду (Горицу, источно од Boma) с осталом Тесалијом, незауветом од Латина. То је сад био трећи комад солунског царства – Тодорова. Манојло је убрзо умро (1941), а његове је земље – наследио Михаило Ш јеладски. Тиме су се три комада некадашње 'Poдорове државе свела опет на два.

Солунски део је убрзо пропао. Јован Ватац, домамивши слепог Тодора у Никеју и опсевши с мора Солун, натерао је Тодорова сина Јована да се одрече титуле солунског »цара«, и да се задовољи само титулом »деспота«, потчињеHOP никејском царству (1942). Затим је

Ватац сасвим збрисао ту солунску »деспотовину«, освојивши Солун од наследника Јованова, његовог млађег брата Димитрија (1246). Само је слепи Тодор остављен, да као »деспот« држи област македонског града Водена. Уједно је ни-

кејски цар преотео и од Бугарске, у ко-

јој је већ било нестало силног Јована Асена П, некадашњу Тодорову Тракију и источну Македонију. Тако је сад од епирске државе трчке остала још »јеладска деспотовина« Михаила П и мала 'Тодорова воденска деспотовина. Она прва се проширила, јер је и Михаило П уграбио од ослабелих Ђугара западну Македонију, па чак и албанску Кроју. Јеладска се деспотовина одржала још неких 90 тодина, борећи се против никејског царства за опстанак и за превласт у грчком свету. Воденска пак деспотовина убрзо се угасила. Слепи Тодор натуткао је свог јачег синовца, Михаила П јеладског, да нападне на никејску Македенију и Тракију. Ватац је одбио тај нашад, и Михаило је морао закључити с њим мир, оставити му "одорову воденску деспотовину, коју је Ватац био заузео, издати свом победиоцу и самог Тодора, који је био утекао на Михаилов двор, уступити Никеји и западну Македонију с албанском Кројом, дати чак и свог сина Нићифора 'у таоце (1252). Још пре тога био је уговорен и брак Нићифора са једном Ватацовом унуком, кћерју сина и Haследника Ватацина, Тодора П Ласкара. Али су то засад још била деца. По смрти пак Ватациној, јеладски је деспот био принуђен од Тодора П Ласкара, да оствари тај брак, а и да при том поклони Никеји Драч (1256). То је поново пореметило односе између Никеје и Арте. Уосталом, међу њима је био немогућ сталан мир и пријатељство, јер су обе те државе тежиле да једна другу под собом уједине. ИЊихова се борба наставила и даље, с интервалима примирја и мира. У тој борби, јеладска се деспотовина, као слабија, стала, још од Михаила П, ослањати на Латине и на ФОрбе. Михаило се, удајом својих кћери, ородио са Виљемом Вилардуеном, кнезом од Ахаје (Пелопонеза), и са сицилијанским краљем Манфредом Хохенштауфеном. Овоме је последњем дао у мираз Крф и неколико важнијих арбанско-епиреких | градова. Уједно се Михаило везао и са српским краљем Урошем 1. Њих двојица су напали на Никејце, отевши им све земље до Вардара. Сам намесник никејског цатства у тим областима, историчар 'Ворђе Акрополита, био је тада заробљен у ПЏрилепу, и одвучен у затвор у Михаилову престоницу Арту (1258). Но Никејци су опет преовладали. Михаило П је, заједно с Виљемом Вилардуеном и с једним Манфредовим војводом, код Костура побеђен од војводе Јована, брата новог никејског цара, Михаила УШ Палеолога (1259). Би-

— 712 —