Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

лардуен .је при том допао. и никејског ропства, из кога се после морао откупљивати новцем и заклетвама. хаилу П, који је побегао на Левкаду и Кефалонију, Никејци су заузели | све земље, чак и престоницу Арту, из које су ослободили Акрополиту. Уједно су повратили и од Срба Скопље и друге крајеве. — По одласку византиске војске из Епира, Михаило се тамо опет вратио на престо. Јер, епиреки су Грци волели своје Анђеле. Он се дочепао Арте и Јањиње, па је одатле обновио своју власт и у Акарнанији, НЕтолији и Тесалији. Али наскоро је Михаило УШ освојио од Латина Цариград, обновивши Бизантију на Босфору (1261). Никејско царство је постало сад византиском империјом. | Јеладски је деспот ипак наставио своју сепаратистичку борбу против својих сународника у Цариграду. Уз помоћ Манфредову, он је и даље војевао против њих, но поново је био укроћен од Михаила УШ., Нов уговор о миру довео је обновљену Византију у Јањину (1965). Уједно се епирски деспотовић, Нићифор, оженио, у другом браку, царевом сестричином, енергичном Аном Кантакузиновом.

По смрти Михаила II, и јеладска се деспотовина, као тод и некад солунска царевина, трајно поцепала на два дела, између два Михаилова сина и доцнијих њихових наследника. Законити Михаилов син, млади Нићифор 1 (1971—19296), и његов пород владао је у првобитној дедовекој Е. Д. т. ј. у Епиру, Акарнанији, Етолији и Левкади, столујући у старој државној престоници AprH. ДВанбрачни пак син Михаилов, борбени Јован 1 (1971 До 1296), и његов дом, држао је »војводину од Нове Џатре«, т. j. Тесалију или »Велику Влашку«, са столицом у том тесалском граду.

Брат француског краља, Карло 1 Анжујски, доченавши се сицилијанског престола, створио је план, да поново обори Византију, и да је опет замени латинским царством дцариградским. Стога је он, с папским благословом, закључио са бившим латинским цариградским царем, Балдуином П од Куртенеја, па и са кнезом Ахајским, Виљемом Вилардуеном, уговор у Витербу о освојењу и подели Византије (1267). Карло је онда заузео Крф, где ће Анжујци господарити преко 100 година, а стао је отимати и Манфредове албанско-епирске градове, које je Манфред, заједно с Крфом, некада добио у мираз од Михаила П јеладског. Од тих градова Карло је направио прво језгро пројектоване · Краљевине – Албаније OJ анжујском влашћу. То је имао бити мамац за католичке Албанце, да се и они придруже Анжујцима против Византије, што су они знатним делом и учинили. Сем тога, велики Анжујац је задобио за се, поред Латина у Ахаји, још и Латине у северној Грчкој, а привукао је себи и

А Ми-

ЕПИРОКА · ДЕСПОТОВИНА.

Србе, па и Бугаре. Тако је он скупио око себе цео латински, словенски. и албански Балкан против Византинаца. — Али, ни“ обновилац Византије, даровити цар Михаило УШ Палеолог, није седео скрштених руку. Он је парирао Карла, започевши с његовим суверенима, римским пашама, дуге преговоре о унији цркава, и закључивши најзад унију, на сабору у Лиону (1274). Тиме је постигао, да je папство годинама заустављало Карлову офансиву против ЂВизантије. Србима и Бугарима је огласио њихову самосталну цркву за укинуту, и за поново зависну од охридеког грчког архиепископа, онако као што је то било још за време цара Василија П Бугароубице, у почетку 11 века. На ЈЛатине у Грчкој, Палеолог је наваљивао и војском и флотом, да би и њих, онако као цариградске Латине, очистио са старог византиског тла. А ударао је и на самог Карла у Албанији и Епиру, створивши међу Албанцима, поред анжујске, и византиску странку, отевши помоћу ње Карлу Берат (1974), а довевши у шкрипац и друге тамошње Карлове градове, на пр. Драч.

Додуше, папство је најзад и само увидело да Михаило УШ само политизира с унијом, како би се што боље спремио за. коначни обрачун с Карлом, и како би несметано продужио изграђивање . велике

"Византије на Балкану. Папа Мартин ТУ

проклео је Михаила, а дао је разрешницу Карлу за напад на Византију. Но то је већ било доцкан. Михаило је сломио анжујску најезду сјајном победом на албанској Војуши (1281). Истина, Карло је сад удесио нов, још већи поход против византиског царства. Он је у своју коалицију увукао m Млечиће. Између њега, његова зета Филипа, сина и наследника Балдуина П, и између Млечића, склопљен је у Орвјету, опет уз папско суделовање, нов уговор о деоби Византије и о васкрсавању латинског царства у Цариграду (1281). Но тај је уговор убрзо постао мртво слово на хартији, јер су у жкрвавом »сидцилијанском вечерњу«, и у сицилијанском устанку, који се на то надовезао, Оицилијанци збацили власт француских Анжујаца, па су круну краљевине

Оицилије дали византиским савезницима,

шпанским Арагонцима (1282). Анжујци. су остали да краљују само у краљевини напуљеској. И они и њихова суверенка, папска држава, заплели су се затим, због Сицилије, у тешки двадесетогодишњи рат са шпанском аратонском силом, коју су помагали и Византинци. На | Византију Анжујци нису више могли јуришати шпређашњом жестином. Напротив, Византија, која је, још под Михаилом УШ, одмах после победе на Војуши, знатно окрњила Анжујску »албанску краљевину«, заувевши Кроју и друга места, навалила је, под Михаиловим сином и наследником Ан-

— 718.