Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ЕПИРОКА ДЕСПОТОВИНА

дроником П, још више на Анжујце, да их сасвим истера из Албаније и Епира.

У овој борби између Византије и Анжујаца, E. JI и Војводина од Нове Патре су, заједно с Анжујцима и са њиховим балканским савезницима, ломиле стару противницу епирских Анђела, Византију, али ни она њима није остајала дужна.

Кад је Карло 1 Анжујски почео наваљивати на Византију, Нићифор Епирски је држао с Византијом, чији је био зет, али када су Византинци, грабећи од Карла албанско-епирске — градове – Манфредове, 'ROjH су 'некад припадали Нићифорову оцу, задржавали те градове само за себе, тада се и Нићифор, по очеву примеру, окренуо Латинима, прешавши на Карлову страну, и продуживши против BHзантије очеву сепаратистичку · борбу. Јован од Нове Патре пак, покварио је, још од свог ступања на власт, мир с Михаилом УШ Палеологом, и нападао“ је нарочито на византиску Јањињу. Цар га је на неко кратко време ублажио давши му једног свог рођака ва зета, и високу византиску титулу севастократора. Шри свем том, убрзо се и Јован здружио с Карлом, па и са Карловим савезником, српским краљем Урошем [Г; удао је за млађег сина Урошева, Милутина, једну своју кћер; покварио је тиме коначно ранију веридбу Милутинову с једном кћерју MuxaHла УШ, а ухватио је везе и с Латинима у Грчкој.

Од тада, Нићифор и Јован, нарочито овај последњи, у наслону на Анжујде и на анжујску балканску коалицију готово се стално носе с Византијом. Ма да су се они куд и камо више били предали Латинима, него ли Михаило УШ својом лионском унијом, они су, због те уније, дигли против њега заставу православља, па су примили себи многе византиске црквене људе, који су, као противници уније, побегли из Византије. Јован их је чак пустио да у његовој земљи одрже један сабор, и да ту прокуну цара јеретика (1278). Уједно су и Нићифор и поглавито Јован нападали на Византију и оружјем. Залуд их је Михаило УШ кажњавао противнападима, и једном заузео Јовану целу земљу (1275). Јован се спасао бегством, вратио се одмах на престо, помоћу Француза из војводине атинске, па је и даље продужио стари посао. Тако на пр. још се ни мастило није било осушило на орвјетском уговору Карлову, а »вевастократор« од Нове Шатре је, не слутећи још ништа о сицилијанском Beчерњу, поново провалио на византиску територију, у заједници са својим зетом, такође Карловим савезником, – српским краљем Милутином (1282). Милутин је при том узео, између осталог, 'и византиско Скопље, које је од тада постало српском престоницом. Цар Михаило је и умро на путу против ова два нападача (1282). Јован пак, а углавном и Нићифор, наста-

вили су и даље да се боре с Византинци-

ма и за Михаилова наследника, цара Андроника II за свој и за анжујски рачун. Лабави Нићифор се дао навести чак и на то, да своју деспотовину завешта Анжујцима. Анжујци, и поред сицилијанског рата, нису губили из вида своје империјалистичке – планове · против. Византије. Син и наследник Карла 1, напуљски краљ Карло П, кога је папство крунисало и за. краља Сицилије, ма да се ова сад налазила у арагонским рукама, хтео се угледати на свог оца. Он је узео за свог сина, Филипа арентског, Нићифорову ~ кћер: Тамару (1294). Филипу и његовој лози скројили су при том отац и таст нарочиту државу. Карло П је, поред осталог, дао Филипу суверенство над Ахајом, над војводином атинском, над »краљевином Албанијом«, над Анжујским | деловима балканског латинског царства, за случај да се оно оствари, па чак и над војводином од Нове Патре. Уједно му је уступио и Крф. Од Нићифора пак Филип је, између | осталог, добио и град Навпакт (Лепант), са још неколико етолиских градова, а и суверенство над целом осталом E. JL, кад је наследи Нићифоров син Тома, па и наслетство над њом по смрти Томиној. Но Јован од Нове Џатре плануо. је гневом на Анжујце због ових прохтева за његовом државом. Он је отпао од Анжујаца и пришао Византинцима, ma је, у савезу с Андроником П, упао у Нићифорове и Филипове поседе. Војска Јованова, под његовим синовима, притеснила је и саму Нићифорову престоницу Арту, а отела је, ма и привремено, и Филипов Навпакт. Византинци пак, отргли су од Филипове »албанске краљевине« Авлону и Драч (1295). Но око Драча су се они затим имали да носе не само с Анжујцима, него и са Орбима. Наскоро затим, умрли су, један за другим, и Јован и Нићифор (1296). Првога је наследио његов старији син Константин (1296—1303), а затим Константинов синчић | Јован I (1303—1318), а другога његов синчић Тома (1296—1318), под намесништвом своје матере, Ане Кантакузинове, и под суверенством Филипа Тарентског. Константин је у Новој Патри поново отпао од Визан-

тије. Он је наговарао и српског краља Милутина, да се не мири с Андрони-

ком П и да се пе жени Андрониковом кћери Симонидом, него да остане у анжујском савезу.

Као византиска принцеза и као добра Гркиња Ана је повела скроз противлатинску политику. Она се отресла суверенства Филипа Тарентског, па је над сином и синовљом државом признала грчку власт византиског цара Андроника П. На то су дошла два похода Карла П и Филипа на Епир, као и противнапад Византинаца на тамошње апжујске поседе. Но ни непријатељи ни пријатељи . Д. нису имали никаква успеха. Томина мати је на-

— 7114 —