Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

скоро затим умрла, а он се покорио Анжујцима (1314). |

Међутим је и Јован П од Нове Шатре, кад је одрастао, пришао Андронику П, коме је постао зет, по једној његовој незаконитој кћери. Али је француска војводина атинска против њега најмила страшну каталонску чету, која је пре тога, за рачун Андроника П, војевала с Турцима у Малој Азији, но затим је ударила и на саме Византинце, па им је ојадила Тракију и Македонију, одакле је побегла ка Јовану П у Тесалију. Атински Франпузи, помоћу тих каталонских пустахија навалили су на Јована П, заузевши му низ градова. Но срећом, атински се војвода убрзо посвађао с Каталонцима, не хотећи да их потпуне исплати. Сукоб се решио битком код Копајског Језера, у којој је каталонска чета сатрла: француску властелу атинске војводине и северне Грчке, па је, за време од преко 70- година,

caMa завладала BOJBOJHHOM – атинском (1311). Затим је и у Арти и у Новој Па-

три нестало династије Анђела у мушкој линији. У Арти владају, место Анђела, деспоти из лозе Орсини. Но, по женској линији, и то су били Анђели па су се тако и називали. У Новој Џатри пак, Јован П је умро без деце (1318). Шри том се и сама војводина од Нове Џатре из основа заљуљала, па је најзад и сасвим пропала. Тамо је уграбио власт (1318—1333) Јованов властелин Стефан Гаврилопуло Мелисин, свакако неки Анђел по женској линији, јер су обе тесалске породице, чијим се именима он презивао, и Гаврилопули и Мелисини, већ одавно биле браковима везане са тесалским огранком Анђела. Но, од Стефана су се одметнули разни други тесалски властеочићи. Користећи се тиме, у Тесалију су упали Каталонци из војводине атинске. Они су заузели јужни већи део те земље, заједно са Новом Патром, при чему су покорили и Гаврилопула (1319). Тиме је »војводина од Нове ЏШатре«, заједно са својом граном епиреких Анђела, ишчезла, као грчка држава, а њено је државно име ушло у састав државног имена каталонске војводине атинске, О друге стране, Млечићи су захватили тесалско шристаниште Џтелеон, на. уласку у залив Воло. Око северне Тесалије отимали су се неко време Византинци с . Д. и са многобројним Албанцима, који су се баш у ово доба први пут спустили са својих брда, у тесалску равницу. Али, ту је најзад преовладала Византија, истиснувши, под Андроником П, одатле епирске Грке, а потчинивши албанске досељенике (1336). Уосталом, није много дуже трајала ни E. JI mom влашћу погрченог дома Орсина >» Анђела«. Никола Орсини (1318—1323) осмелио се да, за време борбе Андроника По с Андроником Ш, нападне на византиску Јањину. Зато је Андроник П

ВПИРСКА ДЕСПОТОВИНА.

подигао против. њега његова брата Јована. Овај је убио Николу, па је, на његово: место, сам постао OHHDCKHM | деспотом (1323—1335). И он се, као и Никола, оже– нио једном царевом рођаком, Аном. И он је прешао у православље. И он је, по традицији своје породице, мрзео Анжујце, па је и ратовао с њима, а и са другим Латинима. Но и он се најзад замерио Византији, грабећи се с њом око Тесалије. Тада је он отрован од своје жене Ане, а престо у Новој Натри остао је њиховоме

детету, Нићифору П. (1335—1337/88), под

намесништвом Аниним. Но епирски Грци све су више страдали од Албанаца, који су се били побунили: и у византиским деловима Албаније. На то је већина епирских Грка понудила, под извесним. условима, E. JI византиском цару Андронику Ш, који је баш тада дошао у Берат, ради угушења албанског покрета. Андроник је примио понуду. По постигнутом споразуму непунолетни Нићифор П је и даље остао епиреки деспот, али као потчињен цару и као управник царске земље, а не као независан владалац. Он је уједно верен Маријом, кћерју царевог министра Јована Кантакузена, доцнијег цара. Ана се одрекла намесништва и премештена је у Солун, где је после интернирана због смутња. Нићифоровим wWaмесником постао је један царски војвода (1337/38). Тако је најзад и Е. Д. евршила као засебна грчка држава. Додуше Нићифор и Ана су трипут покушали да је обнове: двапут за време византиске, а трећи пут за време српске власти у Епиру. Но то је било пролазно.

По повратку Андроникову у Цариград, оживео је међу епиреким Грцима стари сепаратизам, који су потпиривали и Анжујци. Млади Нићифор је убрзо побегао Анжујцима у Мореју, и довео је отуда помоћ, а и епирски су Грци оборили свог царског намесника. Али су Андроник III и Кантакузен опет долетели у Епир и угушили устанак. Према уговореним њусловима, Нићифор П је помилован, начињен је »паниперсевастом«, ожењен је Маријом: Кантакувиновом, али је одведен у Солун. Затим, по смрти Андроника Ш, а за време првог грађанског рата између његова сина, Јована Палеолога, и Јована Кантакузина (1341—1347), завладала је привремено Епиром Нићифорова мати Ана, утекавши из Солуна. Но од ње је поново освојио Епир, а и њу је саму ухватио сестрић mapa Кантакузина, Јован Анђел, намесник у Тесалији, који је тиме добио управу и у Епиру.

Наскоро је Тесалију и Епир отео од. Византије цар Душан (1348), а још пре тога некадашње земље епирских деспота у Албанији (прво област Кроје, па онда и област Авлоне и Берата). Душан је » та освојења разделио међу српске великаше. Његов шурак, други муж Нићифорове матере Ане, која је опет утекла из ви~

= 715.