Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ском брегу су остатци: старога града Е.,

који се у средњем веку звао Егдема.

(Ег464). Tpr »oppidum« E. први пут се спомиње. 1443, а град MH. 1479. 15926 заузели су га Турци и држали га до 1687; "последњи турски господин био је Хасанбег, о коме има спомен из 1697. У обновљеној (1891) четвороугластој кули гробница је породице Сзесћ,

Литература: КЕ. Лашовеки, Хрватске повјесне грађевине (1902, 1, 15—18).

M-n.

ЕРЕ. Имену »Ера« одговара песихички тип, који се среће у више динарских 8емаља, поглавито у Староме Влаху. Е. су, у опште узев, најтипскији претставници динарских особина и патријархалног начина живота. До скора су се бавили искључиво сточарством и кириџилуком. Познати су као кириџије, који су на коњима преносили робу (у средњем веку »поносници«). У новије време баве се и земљорадњом. Теренске прилике и географски положај, који заузимају, условили су. ове две врсте занимања. Изгледа да су им и сточарство и кириџилук остали у наслеђе од старог романизвоваHOP становништва (Влаха). Поред занимања, ови Власи су им у наслеђе оставили и име, под којим су и данас познати (Старовлашани,. Стари Влах). (Старовлашани управо чине групу правих M., a живе на простору између Ужица, реке Лима и планине Романије (Стари 'Влах). Сувоњави су и коштуњави, мускуловни, црномањасти и изразитих црта. У оделу им превлађује црна боја, а нарочито су карактеристичне њихове широке чакшире, познате пеленгире. Живе простим животом, али не и без извесних патријархалних угодности. Куће су им велике, а око њих вајати за сваког ожењеног члана задруге. Хране се јелима, спремљеним на нарочит начин, са млеком, сиром и кај маком. Домишљани су и духовити. ПЏада у очи извесна тромост у говору и покретима. Разговарају се и дозивају из даљине, чак са два суседна брега. Певају развучено и монотоно. Воле да говоре. И у најкритичнијим тренутцима, . се лако снађе и уме да сачува своју кожу. Познате су ерске анегдоте, у којима се осећа оштроумност. Поштују и јако цене школоване људе, и труде се у животу да што више науче. Стари Bamax je за време Турака био познат као хајдучка област. Е. се одликују јунаштвом; храбри су, хитри :и умешни. Са малим разликама и изузетцима, K. je слично становништво Херцеговине, нарочито Билећа, становништво из околине Гацког, и Невесиња, затим оно, које живи јужно од СОарајева, као и становништво жкарених поља западне Ђосне.

Литература: Ј, Суше, Ба Решпвзије Balkanique (1918), 310—317,

Б. Дробњаковић.

| БРЈАВЕЦ

ЕРЖЕН ВИКТОР, новинар (4/6 1857, Раздрто, код Љубљане — 31/10 1881, Љубљана). Е. је учио основну школу“ у Љубљани, гимназију у Крању, Љубљани и Реци (до 1878), а правне науке на Университету у Бечу. НЕ. је превео за (Оловенско Драматично Друштво 7 шала, међу њима и Избирачицу и Пола вина, пола воде од Косте Трифковића. Шисао је за Зору, Беседника и за Позников (Олавјански Алманах (1879) песме, а популарне есеје за Звон и Вртец. E. некролог написао је Јос. Цимперман: у Љубљанском Звону, 1881. 1. JJ:

ЕРИГОН, у античко доба име данашње Црне Реке, у Јужној Србији. СВЕ

ЕРЈАВЕЦ ФРАН, професор и шисац (о/9 1834, Љубљана — 13/1 1887, Горица). Е. је учио основну школу и гимназију (1847—1855) у Љубљани, а затим на Университету у Бечу хемију и природне науке. Професорске испите · положио = је 1859. Годину дана служио је као суплент у реалци у Гумпендорфу, био је затим неколико месеца префект у Терезијанској Академији у Бечу, 1860—1871 професор реалке у Загребу, а 1871—1887 професор реалке у Горици. 1875 изабрао га је Университет у Загребу за редовног професора, али је КЕ. остао у Горици. Ради скупљања јестаственичких и народнолексикалних | података, путовао je MH. много по словеначким и хрватским земљама. — E. је почео писати у рукописном листу Baje (1854—1855), који су издавали ученици 8 разреда љубљанске гимназије. Ту је објавио први пут хумористичке, доцније (1858) прерађене Чртице из живљења Шнакшнепсковскега. Прва MH. белетристичка мала слика, с насловом Beлики петек, штампана је у Новицама, 1857. Затим је постао M. један од главних новелиста Јанежичевог Словенског Гласника, у коме је 1858—1866 објавио приповетке: На стричевем дому (1860), Авгуштин Оцепек (1860), Заморјени цвет (1861), Хузарји на Полици (1863), Изгубљени мож (1864). У издањима Дружбе Ов. Мохорја издао је две приповетке: Худо брезно али гоздарјев рејенец (1864), и приповетку за народ Ни вее злато, кар се свети (1887). За Јанежичево Цветје прерадио је Е. Китицу Андерсенових прављиц (1863). Књижевне вредности имају и КЕ. путописи, особито путописна сатира Пот из Љубљане в Шишко (1859), скица Ена ноч на Куму (1862), друштвена народно-политичка и етнографска – слика Гостба в Мазину (1868), На крашки земљи (Звон, 1877), опширан жкултурно-народни опис хрватских прилика с насловом Мед Саво ин Драво (Звон, 1878—1879) и Божични вечер на Крањскем (Соча, 1877), До данас још није ни један Оловенац достигао КЕ. у козеријама из природних наука: Мравља (1858), Велблод (1860), Жабе (1863), Растлинске сватбе (1877), Рак

= 719] —