Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ЖЕЛЕЗНИЧКИ САОБРАЋАЈ

био упитан од Порте као владар земље. У нашој јавности расправљало се први пут о овоме питању у Српским Новинама 20/9 1852. ОСтварним радовима приступило се тек 1864, када је у Орпским Новинама изашло наређење министра Грађевина 0 проучавању терена ради грађења железнице север-југ, што је било поверено француском инжињеру Кису. 1867 појавило се и једно приватно аустро-угарско друштво, образовано за грађење железнице Базијаш—Цариград, преко Србије, но без успеха. Овај покушај поновио се 1868. Исто питање појавило се и 1871, приватном иницијативом грађана вароши Пожаревца, за грађење железнице Дубравица. (Дунав)—Пожаревац, но без успеха, услед недостатка материјалних сретстава.

Тек под владом кнеза Милана донела је Народна Скупштина 19/83 1875 закон 0 грађењу железнице Београд— Алексинац и даље до границе, и овластила је министра, Финансија и Грађевина, да за дефинитивно проучавање те железничке трасе могу учинити из државне касе издатак у суми од 700.000 гроша пореских. Ово проучавање поверено је француском инжињеру Понсену, уз припомоћ наших инжињера. -

Ратови против Турске, који су ускоро наступили, одложили су даљи рад на овом питању све до закључења Берлинског Уговора 1878. На захтев великих сила, које су такође налазиле користи OJI изграђивања железнице преко Србије, унета је у Берлински Уговор о миру и нарочита одредба, којом се Србија обавезује на грађење железнице. 1878, на позив министра Грађевина, трасирао је, уз сарадњу наших инжињера, инжињер Августин из Загреба, и даље продужење железничких пруга од дотадање српско-турске границе, па преко Ниша до Врање, односно Пирота на новој српско-турској граници. Тако су прве железнице: Београд—Ниш (2345 км) и Ниш—Ристовацтурска граница — и Ниш—Пирот—бугарска граница — грађене на основи обавеза Берлинског Уговора (чл. 1 и 2, од 26/6 1878). За постројење ових првих српских железница закључена је 9/4 1880 општа конвенција између Чеде Мијатовића, тадањег министра Финансија и Гудовића, тадањег министра Грађевина, у име Књажевске Српске Владе, и Друштва Генералне Уније, коју је заступао њен претседник Ј. Бонту. Ова је конвенција обухватала: остварање вајма, изграђивање истих пруга, образовање Друштва за експлоатацију ових пруга, под условима који су приложени конвенцији. 9/4 1880 закључена je конвенција и између (СОрбије и Аустро-Угарске о изграђивању предњих пруга о трошку Орбије и моста преко Саве између Београда и Земуна о заједничком трошку Србије и Аустро-Угарске. TT. aB. конвенцијом а ацакже од 9/5 1883, закључено је између Аустро-Угарске, poje,

"Оењски рудник,

Турске и. Бугарске о везама српских железница са турским и бугарским. Доцнијом конвенцијом са Турском од 4/6 1887 и са Бугарском 15/11 1887, дефинитивно су утврђене везе наших железница са железницама ових држава. Једновремено са грађењем предњих пруга отпочето је и грађење пруге Омедерево— Велика Плана (444 км). Прва српска пруга, предата саобраћају 15/9 1884, била је Београд—Ниш (2345 км) и Београд—Савски мост (16 км). Затим Ниш—ЈЛесковац (43:8' км) 18/4 1886; Лесковац— Врање (66:8 км) 13/9 1886; Омедерево— Велика Џлана (44:4 км) 22/11 1886; Лапово—Крагујевац (292 км) 15/3 1887; Ниш—Бела Паланка (44·9 км) 13/11 1887; — Београд— Турска – граница (356:6 км) 18/5 1888; ДБеоград—бугарска граница (341:1 км) 13/8 1888. Затим су изграђене и предате саобраћају: РадујевацшВршка Чука (82 км) 1891; Ћуприја—Сењски Рудник (20 км) 1/12 1899: БеоградКланица (7 км) 3/4 1899; Ћићевац—Ов. Петар (16 км) 9/4 1901 и МладеновацАранђеловац (32 км) 28/10 1904. У међувремену од 1890 до 1904 настаје перијод трасирања за Тимочку пругу и за узане железнице и грађење домаћим предузећима само пруга узаног колосека: 'Ћупријаза превлачење каменог угља; 'Ћићевац—Ов. Петар, за превлачење прагова; Младеновац—Аранђеловац, за јаван саобраћај и. Радујевац—Вршка Чука од стране Индустриског Друштва Јадиstrielle 5Зегђе, 1890—1893 вршене су студије на трасирању пруга узаног колосека од стране домаћих инжињера у државној режији. Сем напред поменутих неколико незнатних пруга, у овом међувремену било је мало грађења услед политичких трзавица унутра и слабог економско-финансиског стања.

Ca измењеним и уравнотеженим приликама после 1903 настаје живљи перијод трасирања и грађења. Тако су трасиране пруге: Ниш—Прокупље—КуршумлијаМердаре; · Крушевац—Јанкова КлисураТуларе: Крагујевац—Краљево—РашкаМитровица; · Рашка—Нови Пазар—Ојеница—Нова Варош—Пријепоље; – БаљевоЗавалака. (у. к.); Окопље—Брод—ПрилепБитољ; Штип—Грацко—Кавадар—Прилеп; Куршумлија—Мердаре— Приштина до везе ca пругом Окопље—Митровица. Већина ових пруга изграђена је непосредно пред балкански рат, за време балканских и Светског Рата и после ратова, а неке узане система »дековиљ« израдио је и непријатељ за време окупације у Јужној Србији.

Предате су саобраћају следећим редом: Сењеки Рудник—Равна Река (11 км), јануара 1907; Забреж—Ваљево (675 км) 1/9 1908; Аранђеловац—Влајковац (494 км) 1908; · Сталаћ —Крушевац—Врњци (346 км) 21/5 1910; Врњци—Краљево (22:1 км) 21/11 1910: Краљево— Чачак (38:4 км) 21/5 1911; Парачин—Зајечар (107 км) 1/1 1911; Чачак—Ужице (56'2 км) 20/8 1912; Зајечар—

== 732 —