Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : IV knjiga : S—Š

САВЕЗИ СРБИЈЕ И КРАЉ. СХО

у сразмери већој од предвиђеног минимума у чл. 4, задржале су уговарајуће стране шраво, да специјалним уговором одреде границе и продуже своје односе, да би осигурале трајним (О. дело њиховот заједничког труда. Требала се поштовати воља, народа, који би учествовали у борби и изјавили жељу, да се присаједине једној или другој уговарајућој страни, или да, образују одвојене и савезне државе. Устав, по коме би биле управљане са-

везне државе, требао је бити расправљен.

и уређен споразумно између Прчке и Cpбије и земаља, које буду учествовале у Конфедерацији (7). Обе стране требале су радити, да велике пријатељске силе припознају начело »да хришћани на востоку принадлеже себи«, и опрети се свом снатом распарчању Европске Турске, у коме би ма који део њеног територија. ешао под власт неког страног суверена (8). Обе стране требале су настајати привући себи хришћане у Турској, приправити их на борбу и у даном тренутку их снабдети оружјем и муницијом (9), утицати на. Арнауте (10), привлачити Румунију у (С. а, Србија. посебно привући Црну Гору (11). Увзајамна, помоћ уговорена је и за рат и за преговоре о миру (12). Ниједна, страна није могла, без знања друге стране, правити (0. са неком страном државом, који би се односио на предмет овога уговора (13). Обе државе требале су се договорити о закључењу војне конвенције цре марта 1868 (14). Овај уговор требао је остати. тајан (15) и бити пуноважан од дана ратификација (16), које су се требале изменити у Атини у року од шест недеља (17). | 3 +

У сепаратном акту хтеле су Ce предупредити све тешкоће, које би могле шпроизићи из одредаба 4 члана. Ако би Vis татог спречила да се осигура анексија, споменутих провинција, као минимум територијалних добитака, придржале су обе државе шраво, да траже еквивалент у суседним отоманским провинцијама. (О траницама тих анексија требале су се обе државе споразумети, узимајући за основицу истоветност шорекла, које спаја те области ca Грчком или (Орбијом. Грчки пуномоћник изјавио је, да, се те одредбе не треба да односе на Крит, који треба. да остане изван споравума о територијалним добитцима, јер је својом борбом од тодину дана стекао изнимна и неоспорна, права. Српеки пуномоћник признао је ту „изјаву, не само као основану. на шраведности, него и као сагласну са осећајима. свога владара и симпатијама српског народа за Крит. · 226 КО

Уговор je ратификовао грчки ~ краљ

Ђорђе 14/9, са резервом, да се може за-

једничким споразумом продужити DOK одређен у чл. 2 за довршење војне спреме ти да, сната, тога. члана, не може увући ниједну страну против њезине воље у преран рат са, Турском, па да се обе вла-

де обавезују, да брижљиво избегавају, пре међусобног саветовања и споразума, свако изазивање, које би могло довести до турског нашадаја. Кнез Михаило рати-

· фиковао је утовор 23/9, без икаквих огра-

ничења. Ратификације су изменили 10/1 1868 М.

Г. Антонопулос, шеф одсека грчког Ми-

нистарства Иностраних Дела, и српски потпуковник Фрањо | Зах, продуживши претходно рок за војну спрему (из 2 члана) од 1/3 до 1/9. 1868.

До примене овог првог српско-грчког

савезног уговора није дошло. Шре него

што је протекао продужен рок за спрему, погинуо је кнез Михаило (29/5 1863). После тога су, током те и почетком следеће године, измењена неколика. писма, између трчког министра ОСпољашњих Послова, Петра Делијаниса, и кнежевско-

"српског намесника. Јована Ристића, у ко-

јима је“ Ристић (5-17/8 1868) уверавао, да ће српска влада одговорити својим обавезама на најуспешнији начин у даном случају, а Делијанис (9-21/10 1868) се изражавао, да »еве иде добро, што се тиче Hamer заједничког споразума«, и тражио je обавештење (10-22/1 1869) 0 свему, што треба да сазна од српске владе с погледом на ваједничку акцију, која би могла бити близу.

Преписку о том, прекинуту 1869, обно-

вио је Ристић као министар Опољашњих |

Послова са трчким министром председником Кумондуросом 1876, после пораза (Орбије у првом рату са Турском, позивајући се. на савезни уговор и на обавезе Грчке. КкКумондурос је изјављивао, да је, због свог личног карактера, уговор требао бити 0бновљен шосле смрти једнога од владара уговорача, па и да је уговор у пуној важности, рат је могао бити Турској 00јављен само по заједничком споразуму уговорачких страна, изузев случаја Haпадаја од стране Турске. |

О садржају српско - румунског уговора о (О. од 14-26/5 1866 сазнао је грчки консул у Букурешту Гионис, да. је СО. био дефансиван и офансиван против Турске. да би се ослободиле СОрбија и Румунија од турске сизрености. Пуномоћници су били Н. Валанеско, министар Спољашњих Послова, и И. Гарашанин. (О. је био склопљен на 10 година. Савезници су требали споразумно одбити да дају данак, који проистиче из сизрености. Ако би 'Лурска, напала једну уговарачку страну, друга, јој је требала притећи у помоћ, са нај-

мање 5.000 људи. У случају пораза, тре-“

Game су обе стране, по претходном споразуму, затражити оружану заштиту Русије. У случају ратних операција изван влашких и српских граница, обе су се војске требале тући удружене. Није се могло склапати примирје ни обустава. нетријатељества. ни мир без пристанка обеју страна. Ако би Србија проширила пранице на рачун Турске, Молдо-Влашка. је

RAJI — 12. —