Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : IV knjiga : S—Š
а ои
требала. добити новчану одштету. Српски
кнез требао је саопштити овај уговор.
прногорском кнезу и позвати га, да учествује у његову извршењу.
Овај уговор није био извршен, нето је у јануару 1868 склопљен друти (О. како Ристић каже »потпуно плалонске вредно“сти. Њиме је Јован Братијано више смерао да поткреши своје претенсије на Ердељ, а кнез Михаило, ограђујући се“ од претенсија, које би та могле завести са, источног земљишта, избегавао. је да. прими на себе ма какву позитивну обавезву«.
У источној кризи 1875—1878 склопиле су, после дужих преговора, обе српске "кнежевине међусобан (О. 4-16/6 1876.
По свршетку ратова за ослобођење гразочарала, се Србија у Русији у (СОан-стефанском Миру и на Берлинском Конгресу. Кнез Милан је напустио русофилску политику и склопио с Аустро-Угарском 1881 "Тајну Конвенцију (в.). 1889 продужио ју
је до 1-13/1 1895.
Доласком на престо краља ШЦетра Карађорђевића, (1903), почела је Србија, да, ради на зближењу балканских народа, нарочито на споразуму са Бугарском. До С. са Бугарском дошло је 1912, уз сарадњу руске дипломације.
Српеко-бутарски (О. склопљен је у уговору о пријатељству и (С. датираном У Софији 29/2 1912. Краљ Шетар 1 и Фердинанд 1 споразумели су се, да обе Кра-: љевине гарантују једна, друтој политичку независност и интегритет територија, оба„везујући се без икаква, ограничења, да ће. једна другу помоћи целом својом силом, ако би једну од њих нашала, једна, или више држава, (1), или ако би која било велика. сила, покушала. да анектира, окупира или само привремено поседне један део територије Балканског . Полуострва, који је тада био под турском влашћу, ако би тај чин сматрала једна утоварајућа страна, као противан својим живот ним интересима или као савзиз belli (2). Обе су се уговарајуће стране споразумеле, да, склопе мир само заједнички и по прегходном споразуму (3). Да би се осигурало извршење овог уговора, потпуно и У складу са циљем, за којим се тежило, требала се склопити војна конвенција. У
њој се имало одредити, шта, ће која, страна
подузети у случају рата, и све шта ће се
у миру предузети, што се тиче војне ор--
танизације, размештаја и мобилизације трупа и односа високих команда га тшриправу и добро вођење рата. Војна конвенција је требала да буде саставни део овог уговора, да се почне израђивати најдаље 15 дана по потпису уговора и да се доврши у року од 9 месеца (4). Утовор и конвенција требали су важити до 31/12 1920 (5). Утовор је требао бити састављен у два примерка, на српском и бутареком језику, и потписан од обојице владара и њихових министара Иностраних Дела, а шесто тако ж војна конвенција, коју су, сем
– САВЕЗИ. СРБИЈЕ И КРАЉ. СХО
тота, требали потписати још и специјал ни војни пуномоћници (6). Ни уговор ни конвенција, нису се смеле објавити нити саопштити друтим државама, вем по шретходном | споразуму ~ обеју ~ уговарајућих страна, (7).
У тајном додатку од истог датума уговорено је за случај унутрашњих нереда у Турској или опасности за статус кво на Балкану, да једна страна може предложити другој војну акцију. Ако би се постигао споразум о акцији, требало га, је саопштити Русији, па ако му она не би била, противна, акција се могла, отпочети. Ако се споразум не би постигао, требале су обе државе апеловали на мишљење Русије, које је било обавезно за обе стране. Ако Русија не би хтела дати своје мишљење, а једна би се страна одлучила на акцију на свој ризико, друта страна, била би обавезна да одржи. пријатељску неутралност, да одмах мобилизира и да помотне свом савезнику, ако би нека тпрећа држава стала на страну Турске (1). Ова територијална повећања, која би се постигла. заједничком акцијом, потпадала су под заједничку власт {condominium]} савезника, а требала су се ликвидирати најдаље кроз три месеца по успоставља њу мира, на следећим основама: Србија је признавала Бугарској право на териториј источно од Родопе и Опруме, а Бутарска. Србији северно и западно од ШагрПланине. Ако би се обе стране увериле, да, се териториј између Шара, Родопе, Егејског Мора и Охридског Језера не може организовати у посебну аутономну провинцију, о томе се територију имало одлучити овако: Орбија није могла тражити териториј преко линије, која је шполазила, са туреко-бутарске границе са, Полеме Планине (северно од Криве Шланине) углавном југозападним правцем до Охрид ског о Језера. Бугарска се обавезала, a крими ту границу, ако се за њу изјасни руски цар, који је требао бити позван, да буде врховни арбитар у том питању. Утврђено је, као само по себи разумљиво, да се обе стране обавезују, да приме као дефинитивну границу ону линију, коју 'У споменутим трамицама. буде нашао руски цар, да најбоље одговара правима и интересима, обеју страна (2). Утовор и тајни додатак, требало је саошптити руској влади и замолити је, да се она и цар приме додељене им улоте (3). Овако размимоила– жење у тумачењу и извршењу уговорених одредаба требало је изнети на дефинитивну одлуку Русије, док би једна страна изјавила, да сматра немогућим спора зум помоћу директних преговора (4).
У војној конвенцији, датираној у Варни 19/6 1912, обавезале су се (Орбија и Бугарска, да ће, у случају, предвиђеном у уговору и у тајном“ додатку, једна другој притећи у помоћ, и то Бугарска не са, мање од 200.000 бораца, а Србија, сљ 150.000 88 борбу и на граници и изван
Неа a
~