Narodna milicija

шетња и:

Kako је настала и разбијала се прбобитна људесра заједница

Постанак људског друштва пада у дубоку прошлост, која се не може тачно одредити. „Сигурно је — вели Енгелс — да су прошле стотине хиљада година, пре него што је из чопора мајмуна који су се верали по дрвећу, настало људско друштво“. С обзиром да су на разним деловима земљине кугле нађени остаци костију и лобања сличних костима и лобањама човеколиких мајмуна, то се закључује да су у далекој прошлости људи били слични овим животињама, од којих су се уствари и развили. Проналазак остатака костију омогућио је да се у општим цртама одреде поједини стадији дугог пута развитка човеколиког мајмуна у човека.

Крајем прошлог века на острву Јави нађени су лобања, бедро и два кутњака, карактеристични за прелазни тип од мајмуна ка човеку. По својој структури ова лобања са испупченим челом личи на мајмунску, али је по обиму два пута већа од ње и приближава се величином човечијој лобањи. У Немачкој је, код Хајделберга, нађена вилица слична мајмунској, али са човечјим зубима: у Кини су нађене две лобање сличне оној са Јаве, али веће по обиму од ње, што јасно говори о вишем ступњу развитка. Касније су у Немачкој, Француској и другим земљама нађене кости и лобање које се по свом спољашњем облику све више приближавају лобањи данашњег човека. Оне се од раније нађених лобања и костура разликују већим обимом, а од данашњег човека — развијенијом мускулатуром, краткоћом цеванице и мањим обимом лобање. Ови проналасци крунисани су открићем такозваног Кромањонског човека чији су остаци нађени у пећини Кромањон у Француској, а који се по својој физичкој структури врло мало разликују од данашњег човека.

Сви ови напред изложени типови претстављају прелаз од мајмуна ка човеку и не показују ништа друго до различите стадије тог прелаза. У овом претварању, одлучујућу улогу је играо рад. Енгелс је с правом тврдио да је рад створио човека, јер потреба одржања човеколиких мајмуна за собом је неодложно изазивала потребу рада. У потери за храном мајмуни који су живели по дрвећу, морали су да силазе на земљу и лутају за плодовима, што је условило развитак њихових предњих удова који су се постепено специјализовали да врше разне основне радње и да се тако постепено претворе у руке. Све чешћа употреба предњих удова у раду довела је до тога да су људи приликом хода почели да се све више ослањају на задње удове да би им предњи — руке, били ослобођени за рад. То је условило усправни ход: Све ово стварало се у тако дугом периоду времена да, како каже Енгелс, нама познати историјски период, у упоређењу с тим процесом, изгледа незнатан.

Усавршавањем руку човек је почео да господари околном природом, а упоредо с тим, да проширује и видокруг својих сазнања. Развитак рада и слабост појединаца у борби са природним појавама и дивљим зверовима имали су за последицу удруживање људи. У заједничком животу поникао је и говор који је у почетку био неартикулисан: састојао се од разних крикова, гласова и слично, а касније, након дугог временског периода постепено се развијао и добијао форме данашњег говора.

Процес постанка човека, тј. развитка човеколиког мајмуна у човека, иде напоредо са процесом постанка људског друштва. „Наши преци, човеколики мајмуни, били су друштвене животиње — вели Енгелс — и потпуно је очигледно да се порекло човека, те најдруштвеније од свих животиња, не може изводити од недруштвених најближих предака.

Епоха настајања људске заједнице била је најдужа у историји човечанства. Она се састојала из неколико стадија који су се разликовали по нивоу продукционих снага. Ова епоха углавном се може поделити у две основне етапе: период дивљаштва и период варварства. Сваки од ових периода имао је опет три ступња — нижи, виши и средњи.

Период дивљаштва, како вели Енгелс, трајао је много десетина хиљада година и одликује се углавном тиме што су се у овом периоду људи претежно служили готовим производима природе, док су у периоду варварства знали за сточарство и земљорадњу.

У периоду дивљаштва тј. у периоду у којем падају и први почеци људске заједнице, људи су били на врло ниском ступњу развитка. Они су се врло мало разликовали од животиња, у то време они нису знали ни да говоре и тек тада јављају се почеци артикулисаног говора. Првобитни човек је био врло слабо наоружан у борби с природом која га је окружавала и могао је њој супроставити нокте, зубе, камење, комаде дрвета.

Та оруђа су, разуме се, била и сувише слаба да би се човек успешно могао борити са животињским светом. И мозак првобитног човека је био слаб и неразвијен. У ово време човек још није имао довољно искуства у борби с природом. живео је углавном од сакуљања корења и лова. Но, тражећи средства за живот и борећи се за свој опстанак, човек је постепено побољшавао своја оруђа, стицао у том погледу искуства и преносио их с поколења на поколење. Уместо обичне гране коју је раније налазио или одламао у шуми, он је почео да употребљава мотку која је била много спретнија за ловљење дивљачи а истовремено и за одбрану од њих. Исто тако, уместо обичног камена, почео је да употребљава грубо израђена небрушена камена оруђа, а њиховим спајањем са мотком, научио је да прави секире, копља, чекиће и слично. Употреба грубо изра-

„ђених оруђа значила је већ корак напред у његовом развитку

који је познат под именом — Шалеолитско доба. Најглавнија одлика овог доба била је проналазак и откривање корисних особина ватре.

При удару грома у неко дрво дешавало се да се дрво запали. Првобитни човек је после тога прилазио запаљеном дрвету и од њега је осећао топлоту. Касније је увидео да му ватра може корисно да послужи и за справљање хране: осетио је да је месо и разно корење, печено на ватри, мекше и укусније. Зато је први човек љубоморно чувао ватру да се не угаси и одржавао је. Много доцније, када је производња оруђа учинила знатан напредак, човек је научио да и сам добија ватру. Трењем дрвета о дрво он је видео да се они могу упалити, а при удару камена о камен исто тако је видео да севају варнице, које је он помоћу труда (суве гљиве) хватао и од њих стварао ватру.

Проналазак ватре, по Енгелсу, први пут је учинио човека господаром над извесним силама природе и дефинитивно га одвојио од животињског царства. Захваљујући проналаску ватре човек више није морао да зависи од климатских услова средине у којој је живео. Док је раније био приморан да остане у оној климатској области у којој се првобитно развио, тј. у тропским и суптропским шумама, сада је, захваљујући бољим оруђима, употреби ватре и месне хране, могао да се прилагођава различитим климатским условима. Човек је почео брзо да се расељава по земљи идући долинама река и морским обалама и удаљавајући се све више од места свог првобитног пребивалишта. Први људи нису имали свог сталног склоништа. Од зиме, хтете, кише и других временских непогода они су се склањали“ у шпиље и пећине, дупље дрвећа и слично. Као склоништа често су им служиле и јаме прекривене сувим лишћем на дну којих је тињала ватра.

У току свог даљег развитка, у периоду вишег ступња дивљаштва, човек је почео да ради све савршенија оруђа. Неглачано камење он је почео да бруси, да га тањи и оштри и од њега прави секире, лопате, ножеве од кремена и слично. У ово време у борби за бољи живот он проналази и лук и стрелу. Проналазак ових важних оруђа био је доказ да је човек у борби с природом стекао већ извесно искуство као известан степен умног развитка. На вишем ступњу дивљаштва он већ почиње да прави и чамце помоћу којих је прелазио преко мањих река и вода. Чамце је правио сагоревањем унутрашње стране дрвета коју је даље дубио и глачао каменом секиром. У ово време људи почињу да праве и своја стална склоништа: покретне колибе и куће за становање. За изградњу ових станишта употребљавали су брвна и даске које су секли каменим секирама.

Тако се постепено у процесу дугог историјског развитка човек све више усавршавао и из једног стадија прелазио у други — виши и савршенији: од проналаска мотке и обичне камене секире он је дошао до глачане секире и стреле која му је много помогла за лакше обављање лова.

Доцније, у периоду варварства, човек је почео да прожзводи и служи се земљаним посуђем, а научио је да припитомљава дивље животиње и да гаји биљке. До припитомљавања првих животиња, тј. до првих почетака сточарства, дошло се је најпре у земљама источног дела континента. То је била последица све већих и чешћих сусрета човекових са животињама у лову. Сматра се да су ловци почели да припитомљавају најпре младунчад дивљих животиња која су се навикавала на свог господара и постајала домаће животиње;

Једна од првих домаћих животиња био је пас. То показу'е чањеница што су у пећинама, у којима су нађени костури прво-