Narodna milicija

битних људи, истовремено нађени и костури паса, што је доказ да су они обитавали заједно са човеком. После пса припитомљена је овца, коза, камила, слон и тако даље. Са припитомљавањем животиња и првим почецима сточарства, лов више није био главно средство за човекову исхрану. Он је све више

добијао месо од домаћих животиња а затим млеко, вуну и

кожу коју је употребљавао за одело и друге сврхе.

Поред сточарства и проналазак земљорадње је значио велики напредак у развитку првобитне заједнице. Проналазак земљорадње је дошао као резултат посматрања природних појава. Људи су увидели да плод разног биља које су они употребљавали као храну, просут на једном месту, израсте после неколико месеци исти као и биљка са које је плод убран. Схватвиши то, у човечјој се свести родила мисао да ту појаву искористи за побољшање свог живота. Он је почео да сеје семе појединих биљки и негује их. На тај начин отпочела је земљорадња. Сматра се да су се земљорадњом почеле бавити прво жене, јер су оне биле највише привезане за домаће огњиште и јер су се жене највише бавиле купљењем плодова, док су мушкарци више ишли у лов, а касније се бавили сточарством.

Земљорадња је учинила да су се људи почели насељавати на једном месту и све више напуштати номадски начин живота какав је условљавало сточарство. Иако је у почетку била примитивна и обављала се помоћу најпримитивнијих средстава шиљате мотке, камене мотике и слично, земљорадња је значила огроман напредак у развитку производних средстава првобитне људске заједнице. Она је створила услове за даље напредовање људске заједнице као што је проналазак разбоја, топљење металних руда, а с њим у вези и употреба гвоздених оруђа.

Слабост појединаца и његова немоћ да се успешно супростави природи која га је окружавала, па било да се је радило о његовој одбрани од дивљих звери, било да је прибирао храну за себе, — приморали су човека првобитне заједнице на заједнички живот и рад. Овај заједнички рад имао је за последицу да је у првобитној заједници, својина на средства за производњу била колективна. Колективна својина на средствима за производњу условљавала је и подједнаку расподелу добара на све чланове односне заједнице. Дајући карактеристику првобитној заједници друг Стаљин каже: „У првобитној заједници темељ продукционих односа јесте друштвена својина средстава за производњу. То у основи одговара карактеру производних снага у том периоду. Камена оруђа, као год и лук и стрела који су се касније појавили, искључивали су могућност појединачне борбе против природних сила и дивљих звери. Да би сабрали плодове у шуми, уловили рибу у води, саградили какво пребивалиште, људи су морали да раде заједнички, ако нису хтели да постану жртва глади, дивљих звери или суседних заједница. Заједнички рад води заједничкој својини на средства за производњу, као и на произведена добра. Ту још не постоје појмови о приватној својини на средства за производњу ако не рачунамо личну својину на нека оруђа за производњу, која су у исти мах оруђа за одбрану од дивљих звери. Ту нема експлоатације, нема класа“.

У проучавању продукционих односа првобитне заједнице важно је знати да је колективна производња како Маркс каже „резултат слабости изоловане личности, а не (резултат) подруштвљења средстава за производњу“. Будући да су првобитни људи нарочито на нижим ступњевима развитка првобитне заједнице, живели скитачким животом, заједница земљишне својине се је односила на ону територију на којој је односна заједница прибирала храну и ловила дивљач. Касније се та заједничка својина проширује на сва она средства која користе и служе читавој заједници, као: куће, сплавови, чамци итд. Поред заједничке својине која је основ производних односа првобитне заједнице, постојала је и лична својина на нека средства за производњу. У таква средства спадала су она која су искључиво била намењена индивидуалној употреби, а то су углавном била оружја, одећа и сл. Личну својину првобитне заједнице погрешно би било идентификовати са приватном својином класног друштва. Оне се битно разликују. Приватна својина упућује на индивидуалну производњу и индивидуално присвајање. Она рађа конкуренцију међу приватним сопственицима и једне доводи до богаћења, а друге до осиромашења. Она. доводи до експлоатације човека човеком. Напротив, лична својина у првобитној заједници, нити је везана за индивидуалну производњу и индивидуално присвајање, нити рађа експлоатацију човека човеком.

У периоду дивљаштва човек првобитне заједнице углавном је за своје одржање скупљао готове плодове и убијао дивљач. Тек се је у периоду варварства и то на његовом средњем ступњу развитка човек почео оавити припитомљавањем животиња и гајењем биљака. 10 су сили први зачеци сточарства и земљорадње.

/ојавом земљорадње и сточарства извршена је прва велика друштвена подела рада — подела на земљорадничка и сточарска племена. Док се ранија подела рада састојала на кућевне послове припремање хране и сл. што су ооављале жене и деца и на лов и друге послове што су обављали људи. Све до ове велике друштвене поделе рада скоро није било ни размене добара, а у колико је било Њнтелс је повезује са случајном поделом рада у производњи камених оруђа. међутим у овом периоду размена почиње добијати нормалан и систематски начин приоављања доосара.

ма најнижем ступњу развоја првобитне заједнице људи су живели у родовима и племенима. мрвобитне групе, углавном ловаца који су лутали тражећи дивљач биле су малооројне. у када је оројност групе прелазила одређени максимум, који је зависио од развитка производних снага, од такве групе се одвајао известан орој чланова и формирао самосталну групу. како су се усавршавала оруђа за рад и напоредо са тим усавршавањем оруђа расле и поризводне снаге, тако су се и оројчано ове групе повећавале. услед развитка и потреса економике првобитне заједнице, настало је и родовско уређење. на челу рода била је заједничка прамајка, она је старешина рода. Све жене које су припадале једној генерацији оиле су сестре и имале су заједничке мужеве, који су припадали њином роду. деца су припадала роду жена. У овом периоду (зв. матри јархат) жене су се оавиле заједничким домавинством, приоирањем хране и земљорадње, пословима који су од животног значаја за првобитну заједницу. љнгелс каже: „комунистичко домаћинство, у коме жене већином или све припадају једном те истом генсу, док се мушкарци деле на различите генсове, створили су темељ оне превласти жена која је у црадооа опшленило раширена“. Код свих народа постоје митоси који потврђују да су сви народи прошли кроз стадиј матријархата. ако на пр. код енаца бајка о богињи мора Седни говори да опстанак мленаца зависи углавном од милости Седне. ненци се баве риболовом. Они од милости Седне зависе да ли ке она пустити да их Ненци лове. њен муж и син молу да их пусте, али они не смеју од Седне. она их чак бије. ради тога се ленци труде да је умилостиве и њој се моле.

Род у првоситној заједници чинили су људи који су водили заједничко домаћинство, а потицали од заједничке прамајке или праоца. Власт је припада у роду читавом народу, 1). свим одраслим члановима рода — подједнако мушким и женским — суђење и сл., Родови су се удруживали у. фратрије, које су вршиле функције друштвеног и верског карактера, као на пр. организовале опште верске празнике, судиле на случај спорова чланова различитих родова уводиле У дужност од рода изабране војне поглавице и сл. Савез фратрија сачињавало је племе које је имало своју територију у коју су улазила сва родовска насеља. У општим стварима племена руководило је племенско веће у које су улазиле родовске старешине (сахеми), као и војни заповедници. Ово веће регулисавало је односе са другим племенима, објављивало ратове, закључивало мир и др. Џонекад је на челу племена стајао и племенски старешина и имао је право да предузима привремене мере док се не састане веће и донесе коначну одлуку.

Заједничка. производња и подједнака расподела добара, код првобитних људи су необично развили осећај солидарности.

ЏМрвобитни човек услед своје ограничености и примитивног мишљења није могао да објасни многе природне појаве, које су се дешавале око њега. Тако је он тим појавама давао натприродна својства и те појаве везивао за добре или зле духове. Отуда се и појавило и веровање односно обожавање тих појава. Своје веровање првобитни човек везивао је за обожавање појединих животиња. Тако поједини родови једног племена носе имена разних животиња. Редовно ти родови не смеју убити животињу чије име носе, а остала племена уз нарочити верски церемонијал добијају одобрење за ловљење животиња, али скоро увек уз услов да то убијање не сме ићи до истребљења те врсте животиња. Говорећи о религији Енгелс каже: „свака је религија само фантастичан одраз у људским главама оних вањских сила које владају над њиховим свакодневним животом, одраз у коме земаљске силе добијају облик надземаљских сила.“

73