Narodna milicija

кост нарочито се је оштро почела манифестовати преласком давања с оброка у натури на новчани оброк, што је дошло са развитком трговине (робно новчаних односа). Међутим овим нису исцрпљене форме присвајања кметовог вишка од стране феудалног господара. Феудалац је имао монопол над средствима за, производњу, тако да је кмет користећи ова средства, као млинове, ковачнице и друге радионице, морао феудалцу платити извесну суму као допунски порев. Кмет није могао ово избећи, већ је претњом високих казни био принуђен да користи ова средства. У случају прекршаја овог правила, феудалац му је могао конфисковати не само робу и алатку 0 којој се радило, већ -и кола и коње на којима је то довежено. Сем овога кмет је морао да један део својих производа, даје У корист цркве.

Спахије су исто као и робовласници у својој привредној делатности, у тежњи да извлаче што више вишкове производа тражили начина да то постигну. У том циљу они су прешли, услед развитка феудалне привреде, с кулука на дажбине у натури, а са ових на новчану ренту, користећи заинтересованост кмета у повећању продуктивности његовог рада. Резултате интензивнијег и продуктивнијег рада наравно искоришћавао је спахија и појачавао скеплоатацију кметова, Ту експлоатацију поред заинтересованости кмета у самој проивводњи условљавала је и све већа подела рада на спахијском газдинству — развијало се сточарство, пчеларство, виноградарство, воћарство итд. затим разне гране заната. Преимућство феудалне привреде над робовласничком огледа се у раввоју земљорадње као основне привредне гране до тог степена да је на, тим имањима већ дошло до употребе шлуга са гвозденим раоником и у томе што је феудална привреда успела да за производњу заинтересује кмета. С друге стране баш та заинтересованост кмета у производњи била је основа за његово све грубље експлоатисање, што је доводило до противуречности између кметова и спахија и та се је противуречност одражавала у читавом низу кметовских устанака којима обилује историја феудализма. Развојем феудализма расле су противуречности између феудалне својине и замата, тако да она у Х и ХГ веку претвара и противуречност града и села и оставља тај жиг на читав даљи развој феудализма.

Поред земљорадње у феудализму нарочито се је развијало и занатство. Оно се је у почетку развијало у оквиру феудалног газдинства, али временом услед његовог развоја и пораста производње, границе феудалног имања су му постале тесне тако да су поједине занатлије са дозволом феудалног господара почеле путовати с једног феуда у други и тамо обављале свој занат доносећи своме господару одређену суму своје зараде. Даљи развој производних снага изазвао је појаву заната који су радили за тржиште, Ова тржишта су подизана у близини манастира и имања најкрупнијих феудалаца. Тако су почели да се подижу нови градови и обнављају стари који су били опустили после пропадања римске државе, Ови градови су били утврђени моћним зидовима и опасани каналима и рововима. У случају ратова у ове градове се је скла-

ЗАГРЕВАЊЕ ГРАДОВА ПОМОЋУ

Загревање градова за време зиме одувек је прететављало важан проблем комуналне политике. За загревање градова, нарочито оних који броје по неколико милиона становника, потребне су огромне количине дрвета, угља и других средстава чије транспортовање изазива често тешкоће и оптерећења у саобраћају.

Зато је појмљиво зашто су се многи научници бавили питањем " загревања градова помоћу гаса који би се цевима. могао доводити из велике удаљености. Познати руски научник Мендељејев предложио је интересантан начин употребе каменог угља. Уместо да се угаљ вади из земље и транспортује у места потребна за то, Мендељејев је предлагао да се путем нарочитог непотпуног сагоревања, угаљ још под земљом претвори у запаљиви гас, а затим одатле спроводи цевима до места где је то потребно. Гас је врло покретљив, течан, па га је зато згодно спроводити цевима. Такав начин спровођења угља назива се подземна гасификација. Он је нарочито подесан тамо где су слојеви угља танки и где их је тешко вадити.

Гасификацији угља придавао је велики значај и сам Лењин. У Совјетском Савезу су већ вршени повољни огледи с овим новим начином загревања градова и оно што је пекада изгледало далека будућност постало је тако рећи стварност, Вештачки добивен под земљом, запаљиви гас преноси се цевима у далеке градове и заводе. Поред тога биће постављени нарочити стубови са којих ће трактори и аутомобили у пролазу узимати гас у своје резервоаре а затим га сагоревати у мотору.

У Саратовској области, па даљини од преко 800 километара, од Москве, нађене су недавно у земљи богате резерве природног гаса —- одличног горива. Зато се одмах дошло на идеју да се тим

њало околно становништво. Град је поред тога бие тргевачки и занатски центар у који су долазиле занатлије и трговци и прода вали своју робу. Градови су примали одбегле занатлије, пружали им своје гостопримство и заштиту. Становништво ових градова је блио у главном састављено од занатлија и трговаца, те је и основа градске економике била трговина и занатство. Међутим карактеристично је да ово градско становништво није прекидало са земљорадњом, у границама града било је башта, па чак се гајила и стока.

Феудални поредак ударио је свој жиг унутарњој организацији заната. Сви људи једнога града који су се бавили једним занатом или сродним занатима чинили су савез који се је навивао еснафом. Лица пак која нису чланови тог еснафа нису смели да се баве тим занатом. Еснаф је. обавезно имао свој статут и своју управу. Он је регулисао занатску производњу, утврђивао број радника у предузећу, одређивао цену и квалитет робе и све до ситнице прописивао што се односи на тај занат, даље одређивао висину наднице, као и трајање радног дана. Еснаф је у исто време био организација за узајамну помоћ, а у рату посебна борбена јединица. Чланови еснафа делили су се на категорије и прелавак из једне у другу категорију био је врло тежак. Те категорије биле су следеће: мајстор који је имао своју радионицу и оруђа за производњу и он је радио по наруџбини за одређени број купаца или за тржиште како му је то одређивао еснаф његовог заната,

Другу категорију чиниле су калфе, тј. радници који су научили односни занат, а нису имали положени мајсторски испит. Трећу категорију сачињавали су шегрти, тј. они радници који уче занат. i

Занатска предузећа била cy мала и поред мајсторове породице обично је у предузећу радило још два до пет радника — калфе n шегрти. Мајстор је калфи давао стан и храну и још нешто му доплаћивао у новцу, док је шегрт добијао само стан и храну. Пошто је рад калфа и шегрта давао више вредности, него што је мајстор трошио на њихово издржавање, тај је вишак остајао за мајстора. У почетку виши положај мајстора у односу на калфу и шегрта, резултира из тога што је мајстор власник над средствима за, проивводњу из његовог заната. Тада је преовлађивао ручни рад, није постојала скоро никаква подела рада унутар једног заната, него је предмет од почетка до краја израђиван рукама једнога човека, Ради тога је то мајсторство и цењено, цењена, је лична вештина, занатлије,

Када је пораст робне троизводње довео до конкуренције између појединих заната, па чак и занатлија из једног еснафа, еснафи су, поред оне улоге која им је раније истакнута, имали за циљ

- борбу мајстора против калфи и шегрта, да прописују услове који

су скоро онемогућавали да калфа постане мајстор и слично, даље, да штите еснафске занате од конкуренције одбеглих кметова, да организују снабдевање чланова еснафа сировинама, Кад је пораст производње достигао такав степен да је са заната требало прећи прво на манифактуру, а затим, на фабричку пронзводњу, еснаф је постао кочница и сметња том порасту.

ПОДЗЕМНЕ ГАСИФИКАЦИЈЕ УГЉА

гасом снасдева Москва, али провести тај гас цевима преко скоро хиљаду километара даљине, изгледало је као неостварив сан, Међутим совјетска наука решила је и тај задатак. Досада су већ постављене цеви у дужини од 800 км. кроз које ће у најскорије време саратовски гас, под притиском нарочитих пумпи, потећи у Москву.

Израда гасовода у Совјетском Савезу