Narodna milicija

људе. На пример чизме које обућар направи за тржиште немају за њега употребну вредност, њих ће купити неки члан друштва, ако му буду одговарале по квалитету и величини и ако му још ув то буду потребне, тј. ако нема чизама. Што значи да, употребна. вредност мора бити вредност за друге — тј. друштвена употребна вредност. Дакле роба мора имати два својства: прво да задовољава неку друштвену потребу и друго да у употребу долави путем размене тј. да има и своју прометну вредност, да се размењује за другу робу. Ова два својства, употребну и прометну вредност роба у пуном смислу добија у капиталистичкој робној привреди.

Употребне вредности разних роба задовољавају различите потребе и оне се не могу упоређивати међусобно услед своје различности; на пример шиеница и чизме. Употребна. вредност разних роба, је оно чиме се оне разликују. Али будући да се на тржишту једна роба мења за робу сасвим друге врсте и намене,

значи да код свих роба има нешто заједничко. 'То што је робама, заједничко, што омогућава да се робе па тржишту изједначују, да се мери њихова, вредност, јесте рад који је утрошен ва њихову производњу. На пример на тржишту се замењује врећа шишенице за две секире, што значи да је сељак за произведену врећу шшенице утрошио онолико рада колико је ковачу требало да искује две секире. Дакле, роба. се појављује као предмет који у себи садржи одређену количину рада, што значи да је рад створио вредност роби. Али рад ствара само прометну вредност роби, јер употребна, врелост може и да није производ људског рада (на пример вода са извора).

Овај двоструки карактер робе, тј. да оне имају употребну и прометну вредност долази као последица двоструког карактера, рада у капитализму, што је последица друштвене поделе рада. (Наставиће се)

Фако рада Еда, зперјед « шса

Znamo svi da život i blagostanje na zemlji ovisi ne samo o radu čovjeka nego i o nekim prirodnim pojavama, bez kojih bi čovjek bio memoćan da na njoj udesi svoju ekonomiju onako kako to odgovara njegovim potrebama. U te prirodne pojave, koje toliko utječu na život na zemlji spadaju i oborine, drugim riječima: kiša, snijeg, mraz i tuča.

Te su prirodne pojave u pradavna vremena ljudi svrstavali u čudesa. Pa i danas još ima naroda, do kojih prosvjeta nije tako daleko doprla te u prirodnim pojavama vide djelovanje raznih bogova. Tako ima Indijaca, koji vjeruju da na izmjenu kišnog i sušnog doba u njihovoj zemlji utječu bogovi: Indra i Vitra, koji se bore međusobno: Indra da munjom i gromom oslobodi krave muzare tj. oblake, koje drugi Vitra drži u zatvoru u kulama u doba suše. Mi se tome smijemo, jer znamo, da se kiša i suša izmjenjuje prirodnim zakonima.

Zemlja na kojoj živimo okružena je sa svih strana zrakom ili vazduhom. Bez njega ne bi bilo uopće života na zemlji. Zrak se sastoji od različitih plinova, koji su prozirni ili bez boje. Jedan od tih plinova zove se ugljični dioksid, koji mi izdišemo i koji hrani biljke. Osim toga ima u zraku u maloj množini i drugih nekih plinova i ne mala količina vode u obliku plina ili pare. Ali najvećim dijelom zrak se sastoji od dva plina: četiri petine njegovih sastavina je nitrogen ili dušik, vrlo važan za biljke, a ostalu jednu petinu sačinjava oksigen ili kisik, o kojem ovisi naš život.

Već znamo da zemlja ima oblik kugle, koja se vrti u prostoru. Sama od sebe u današnjem stanju daje vrlo malo topline, ali zato sunce svojim zrakama neprekidno zagrijava zemlju. Jedna od tih zraka vraća se natrag u obliku svijetla i topline. Ostali dio sunčanih zraka troši se u grijanju tvrde kore zemaljske i prostrane vodene mase, koja leži na zemaljskoj površini. Toplina prodire u vodu nešto dublje nego pod zemaljsku koru. Donji slojevi zraka dobivaju dvostruki udio sunčane topline, koja se sa zemlje odbija i to je jedan razlog zašto je zrak na zemaljskoj površini topliji od zraka u visinama.

S toplim uzduhom u prostoru događa se nešto slično što i s vodom, koja se grije u loncu. Svi znamo da ugrijana voda povećava svoj obujam, nastaje lakša i diže se na površinu. Promatramo li pažljivo dok se voda grije, vidjet ćemo, kako se donji slojevi koji su se prije ugrijali, u obliku mjehurića dižu na gornje slojeve i kako u loncu nastaje neprekidno strujanje vode. Tako biva i u zraku. Topli zrak također povećava svoj obujam, postaje lakši te se diže u vis, a na njegovo mjesto dolazi studeniji, teži zrak. Time nastaje struianje ili kretanje zraka. Takovo strujanje zraka zovemo vjetar. U tom slučaju kažemo: vjetar duva. Zašto duva vjetar? Radi istog razloga radi kojeg izlazi i dim iz dimnjaka. Dim je ugrijani zrak, koji se u obliku pare diže. Pravi uzrok

vjetru jest taj, što se uzduh rasteže i diže se čim se ugrije. ,

Ugrijemo li jednu praznu bocu, začepimo je i postavimo je blizu vatre, ili će čep iskočiti van, ili će boca puknuti. U oba slučaja zrak se je u boci rastegao, jer se je toplina u boci promijenila te zrak traži prostora. Kao što smo utvrdili ovim pokusom, ni u jednom malom prostoru zrak ne ostaje miran ako se temperatura promijeni. Lagano kretanje uzduha zovemo povjetarac. ;

к

U krajevima blizu mora obično povjetarac počne da duva s mora na kopno nekoliko sati poslije izlaza sunca. Zašto to? Zato što kopno upija toplinu sunčanih zraka brže nego voda, pa se zrak sa kopna, jer je postao topliji, diže, a na njegovo mjesto dolazi hladniji zrak s mora, da se tu ugrije.

Kad sunce zađe, kopno ili suha zemlja brže se ohladi, nego voda, tako da je tad zrak nad vodom topliji, te hladni kopneni zrak struji ili duva k moru, da nadomjesti topli morski zrak, koji se diže. Vjetar dakle duva uvijek s one strane gdje je zrak teži i hladniji. Moramo pamtiti također da ı voda, koju zrak neprestano prima sa zemaljske i vodene površine utječe na njegovu toplinu. Topli zrak može da primi i da zadrži mnogo vode, studeni zrak manje. Kad zrak ne može da primi više vode, onda kažemo da je zasićen. Dok zrak nije potpuno zasićen, prima vodu gdjegod ju nađe, i to ZOvemo isparivanje. Zato se plahte brže suše na toplom zraku ili blizu vatre nego u hladnoj sobi. Topliji zrak može da lakše upije vodu i da je pretvori u paru.

Voda je u uzduhu nevidljiva, dok ostaje u obliku pare i zrak je u tom slučaju čist. Ali pretpostavimo, da jč zrak · osvježi ili se ohladi. Kad bi ohlađivanje njegovo potrajalo dulje vremena, zrak ne bi bio više sposoban da zadrži svu vodenu paru. Jedna bi se množina te vodene pare zgusnula i pretvorila bi se opet u tekuću vodu. To zgušnjavanje pare u vodu, može da poprimi više oblika: može da poprimi oblik magle, oblaka, kiše, snijega i tuče.

Da nam ova pojava bude jasnija, vratimo se na lonac u kojem vri voda, iz lonca se diže voda pretvorena u paru. Držimo li nad tom parom hladni poklopac, taj se orosi kapljicama. Isto biva i u zraku. Kad topliji uzduh dođe u hladni prostor, para se u njemu zgusne i visi u prostoru kao magla ili oblak, a kad je sasvim zgusnuta, pada kao kiša.

Magla je dakle vodena para zgusnuta u nižem prostoru.

Oblaci postanu, ako se vodena para zgusne visoko mad zemljom. Ako se ohlađivanje uzduha nastavlja i nakon što je nastao oblak, sitne kaplje vode, od kojih je sastavljen oblak, spajaju se u više i kad ove postanu teške, padaju na zemlju kao kiša. 5

Većina kišnih kapljica ovisi o brzini njihova stvaranja. Drugim riječima ovisi o brzini kretanja uzduha. Što se uzduh brže kreće to su i kaplje kiše veće.

Ako je vlažni zrak dosta hladan, zgusnuta voda poprima oblik ledenih komada ili kristala. Ovi se ledeni kristali često otope u kišu prije nego što stignu na zemlju, a ako se to ne dogodi, onda do nas stižu kao snijeg. :

Ako se kišne kapljice u studenom zraku odmah smrznu ili ako se oko snježnih pahuljica naslaže led, tada pada tuča. Tuča nastane na taj način, što se kapljice mjesto da padaju dolje, kretanjem zraka bacaju prema gore i dolaze tako u vrlo studeni vlažni gornji zrak. Tuča nastane samo onda, kad je zračna struja prema gore vrlo jaka. Zrna tuče su često nošena zračnom strujom prema gore nekoliko puta prije nego što počnu da padaju, pa budući da opetovano primaju svaki put svježi pokrivač leda, mogu postati vrlo velika.

Kišu, snijeg i tuču zovemo jednim imenom: oborine.

Sve to skupa jesu prirodne pojave, koje se dešavaju po prirodnim zakonima.