Narodna milicija

Др. ЗЖИЛАН С. ПОПОВ

ХЕМИСКА БОЈНА СРЕДСТВА \

Хемиска средства позната су већ одавно у историји ратовања. Ако сматрамо дим као хемиско; средство, можемо рећи да је он 'у употреби у ратне сврхе откад датирају ратови. Дим је као бојно средство био безавлене природе, а дражио је само на кашаљ или изазивао сузење и тако смањивао борбену способност ратника. Откривањем хемиских елемената и њихових једињења, почела је њихова “употреба и у ратне сврхе. Сва ова средства имала-су за циљ да изненадним дејством брзо сломе отпор непријатеља.

На више од 400 година пре наше ере сумпор је већ био у употреби као хемиско бојно средство, изазивао је јак надражај на кашаљ, а у јачој концентрацији имао је и загушљиво дејство, а употребљавао се на тај начин што се палио у такозваним ватреним врчевима заједно са катраном, смолом, кудељом и струготинама, стварајући на тај начин смешу загушљивих гасова и димова.

Већ у средњем веку употребљавају се средства која немају тако безазлени карактер. Арсеникове димне кугле бацане су из праћке и изазивале тешка тровања код непријатеља.

Све до новијег времена разни стручњаци и нестручњаци, хемичари и нехемичари препоручивали су војсковођама разна хемиска средства, која би у датом моменту изазвала снажно и изненађујуће дејство на непријатеља ометајући га, ошамуКујући, оштећујући или најзад убијајући га. Но и поред свега, тога, масовна употреба хемиских материја као бојних сред“ става није дошла до изражаја све до прошлог империјалистичког рата, када су углавном употребљена за борбу против утврђеног непријатеља. Увиђајући могућност увођења хемиских средстава као новог бојног оружја у будућем рату и последица које би она својим увођењем изазвала, политичари 90-тих година прошлога века покушали су да међународноправним расправама спрече увођење и масовну употребу ових средстава у рату.

На саветовању у Хагу 1899 и 1907 год. унета је у конвенцију тачка која предвиђа забрану граната »чија је једина сврха да шире загушљиве или отровне гасове«. Но амерички и енглески прететавници нису прихватили овакву формулацију, стварајући могућност да се и даље расправља о употреби хемиских средстава као бојних отрова, остављајући хемичарима, да и даље наставе са истраживањем нових отрова. Иначе, интересантна је чињеница да је већина војних стручњака у TO време сматрала да у будућем рату примена гасних граната, практично неће имати неко значење.

Рат који је настао убрзо после хашких саветовања демантовао је војне стручњаке. Док су у свим ранијим ратовањима, а и на самом почетку империјалистичког рата, хемиска. бојна средства употребљавана углавном за истеривање непријатеља, из утврђења, у каснијим годинама Првог светског рата су ова средства употребљена и на отвореном пољу за онеспособљавање непријатеља па чак и за његово масовно уништавање.

Као одмазду за употребу пушчаних бомби пуњених слабо загушљивим и неотровним сузавцем употребљеним 'од стране француских трупа, Немци, заустављени у свом напредовању на Марни, употребили су први пут загушљиви и отровни хлор. При томе су хлор избацивади из челичних боца искоришћавајући ветар за преношење отрова у непријатељске редове и позадину. Дејство хлора је било поражавајуће. Ни сами Немци нису били свесни какав је ефекат произвео хлор и нису искористили тај "моменат, ма да су, по мишљењу француских војних стручњака, могли решити рат у своју корист. У првим редовима хлор је косио. На 15 километара иза линије фронта, налажени су мртви војници отровани хлором, тешка тровања су констатована на, 20 километара удаљености, маска, је морала бити стављена још на 30 километара иза фронта, а мирис хлора се осећао на, читавих 40 километара иза прве борбене линије. Хлор је пуштен на ширину од 5 километара, а облак хлорног гаса носио је собом 80 тона; хлора.

Пвеле овог успелог напада гасом на фронту, у хемиским лабораторијама зараћених страна грозничаво се радило на истраживању све новијих и све страшнијих хемиских бојних средстава. Испитано је преко три хиљаде разних отровних једињења од којих је свега око 30 могло послужити као бојни отров а стварно је употребљено око дванаест.

Захтеви војних стручњака за бојним отровима најефлкаснијег дејства, сада не више само за онеспособљавање, него и

за масовно уништавање бораца, повећавали су се из дана у дан, Поступак дувањем бојног отрова није задовољавао, јер је зависио од повољног правца ветра и атмосферских прилика. Да би се омогућило бацање отрова не само у линије фронта. него и на концентрације трупа у фронтовекој позадини, прешло ce на употребу гасних граната било само гасних или бравантних напуњених још и гасом. Истовремена потреба бацања, велике количине разорне и гасне муниције није могла бити задовољена расположивим артилериским оруђима, те је ратна ин-

„дустрија почела са израђивањем специјалних бацача гасних

мина, Најзад, за акције гасом у непријатељској позадини против борачког и неборачког дела становништва, употребљени су авиони, који су отров бацали или путем авионских бомби или пак распрекавањем течности отрова у виду ситних капљица. Развој хемиске ратне индустрије после Првог светског рата заједно са развојем авијације обећавао је широку примену хемиских бојних средстава у будућем рату. Што до овога није дошло има доста разлога, но да империјалисти нису ни једног момента престали мислити на употребу ових средстава доказује нам огромна продукција хемиских бојних отрова у ратним припремама пред Други светски рат. У то време Американац Олд је рекао да је »хемиски бојни отров дошао да остане«. Не само то. Мусолинијеве фашистичке хорде у Абисинији употребиле су против абисинеких босоногих бораца иперит, један од најопаснијих бојних отрова. Ни сада империјалисти не престају мислити на примену овог хемиског оружја. Грчки монархофашисти у свом немоћном бесу против Демократске армије и грчког народа захтевају примену бојних отрова. Грчки реакционарни лист »Врадини« у свом уводнику од 30 августа ове године. отворено позива атинску владу и Американце да пр)г:в Маркосових партизана употребе отровне гасове. Радиостана ја Слободне Грчке у својој емисији од 21 октобра јавља, да се из проверених извора сазнаје да монархофашисти траже од америчких покровитеља дозволу за употребу бојних отрова у отерацијама против Демократске армије. И увек када су у тешком положају траже ово одобрење. Министар војске атинске „зде Orparoc је у своје време изјавио да »ништа, што би се употребило против бандита није варварско«. У штрајку француских рудара буржоазија је прибегла и таквим методама као што је отров-гас. По извештајима од 24 октобра полиција и жандармерија је бацила на штрајкаче бомбе у којима је — по констатацији лекара — поред гаса сузавца било и иперита. Бомбе су пореклом из једне фабрике у Западној Немачкој.

Бојним отровима називамо оне хемиске материје које изазивају такве патолошке промене у организму борца, да га онеепособе за борбу. Циљ примене ових бојних средстава, је, дакле, избацивање из строја бораца, али је последица, тога нај чешће пролазно или трајно оштећење здравља, а код извесних отрова и уништење живота.

Но до данас се научници нису сложили у томе како да класификују бојне отрове. Практично изгледа згодно сврстати их по променама које изазивају у затрованом организму, односно по појавама на кожи, те се могу поделити на: сузавце, надражљивце (кијавце), загушљивце и пликавце.

Бојни отрови су материје различите хемиске структуре, а јављају се у облику гасова, пара или лебдећих материја које могу бити чврсти делићи дима или течне капљице магле, или су најзад у чврстом или течном облику. Бојни отрови, произведени са циљем онеспособљавања и уништавања војника на фронту, називају се правим отровима за разлику од оних који се стварају приликом експлозије граната, бомби или распрекавања пожарних бомби, односно приликом убрзане паљбе великокалибарских оружја. j

Бојни отрови доспевају на човека било преко ваздуха, било пак преко земљишта, растиња, или других предмета са којима, човек долази у додир, а који су предмети загађени било директно или пак испаравањем самог отрова. Тако, преносиоци отрова могу бити одело, муниција, оружје, кола, камиони, артилериска оружја, санитетска, носила и материјал, шаторска крила итд. И сам повређени може бити преносилац отрова и посгљх извор опасности за људе и животиње из његове околине. Најзад, вода за пиће и храна исто тако може бити преностлан отрова.

Већина отрова, који се бацају у виду гаса, паре, лебдећих чврстих или течних материја, или пак у виду течности која

7