Narodna milicija

брзе и лаке испарава, доспевају на елузокоже органа за дивање или изазивају оштећење самих слузокожа или преко њих доспевају у организам развијајући своје раворно дејство. Неки отрови који су постојани и у води се не разлажу могу затровати воду и храну и доспевши у прибор за варење оштетити само слузокожу или пак преко ње опет доспети у организам. Течни бојни отрови постојаног карактера који се тешко испаравају, а задржавају се на земљи и предметима, те се због тога називају теренским бојним отровима, најчешће оштећују само кожу. Али како се они ипак испаравају макар и минимално, могу изазвати исто тако и оштећење органа, за, дисање, а затровавши воду и храну могу нанети штете и органу за варење.

Хемиска стабилност бојних отрова зависи од његове способности хемиског сједињавања, са влагом тј. уколико он енергичније ступа у реакцију са водом подлежући оксидацији, утолико је хемиски нестабилнији и обрнуто, уколико мање подлеже хидролизи, утолико је стабилнији и знатно дуже делује отровно.

Од физичких особина, од којих, поред хемиских, зависи про-'

дужено деловање бојних отрова, најважнија је његова испарљивост која се означава количином израженом у милиграмима у одређеној количини ваздуха (у једном кубном метру или у литру ваздуха) при одређеној температури, под условом да је постигнута потпуна засићеност. То практично значи, уколико је испарљивост већа биће више милиграма отрова у одређеној запремини и према томе ће и отровност бити већа. Исто тако то значи да уколико је испарљивост већа, дејство бојног отрова на затрованом простору ће брже престати. С друге пак стране, слабо испарљиви отрови, а иначе хемиски стабилни, дуго се задржавају на затрованој површини, а то значи да ће његово отровно дејство дуже трајати.

Према овим физичко-хемиским особинама бојне отрове делимо на нестабилне, полустабилне и стабилне. Дејство нестабилних бојних отрова као хлора, фозгена, цијановодоничне киселине и других траје око 80 минута. Дејство полустабилних отрова као хлорпикрина и дифозгена траје неколико часова, док дејство стабилних. бојних отрова може трајати данима, нелико недеља, а код повољних атмосферских и климатских прилика чак и неколико месеци. ;

Да би једно отровно хемиско једињење могло послужити као бојни отрол мора имати читав низ особина:

технички се мора производити из расположивих сировина;

мора, бити хемиски постојан према кисеонику, води и према утицају временских прилика;

мора бити отпоран на краткотрајно повећање температуре која се развија при експлозији као и евентуално према пожарима; мора бити хемиски неутралан према металима, особито према гвожђу да не би ступио са њим у реакцију и нагризао га, те тако оштетио посуде у којима се држи, односно гранате и бомбе које су њим напуњене;

ваздушни бојни отрови морају бити довољно испарљиви;

специфична, тежина отрова у облику паре мора бити нешто већа од специфичне тежине ваздуха; " морао би бити без мириса и укуса да се не би одмах от крило његово присуство у ваздуху;

најзад, мора бити растворљив у мастима и њима сличним материјама, јер је то услов за продирање у организам и живу ћелију. .

Патолошке промене, односно штете које различити бојни отрови изазивају у организму, могу се наслутити већ из популарних назива група бојних отрова.

Сузавци су таква хемиска материја која изазива надражај на слузокожу ока. Као последица овог надражаја настаје обично лучење суза праћено отоком очне слузокоже. Због овог отока, и обилног лучења суза, затровани не може да гледа, тако да можемо рећи да је он практично слеп, мора потражити излаз из затрованог простора, односно затрованог терена, а самим тим је за једно краће време онеспособљен. Сузавац, ако је употребљен чист, не оставља готово никакве последице. Ако је пак у смеши са другим отровима,; погодује разорном дејству ових других отрова и заједно са њима припрема терен за инвазију заразних клица, које на оваквом терену налазе погодне услове за своје размножавање.

Надражљивци за нос и грло, који се још називају и кијавцима, делују врло брзо, изазивају јак надражај на горње дисајне путеве и приморавају затрованог да, што је могуће пре потражи излаз из затрованог простора. Кијање и јак кашаљ су појаве које прате тровања овим отровима. Ако је отров

удисан у великој количини или дуже времена, ен етвара промене не само на слузокожи горњих дисајних путева него чак и на плућном ткиву које реагује стварањем отока у плућима, а то се објективно на болеснику манифестује гушењем. По правилу сат-два после деловања, отрова, а на, чистом ваздуху, на-

· ступа опоравак и обично не остају никакве последице. Међу-

тим, ни овде није искључена могућност накнадне инфекције горњих дисајних путева односно плућнога ткива. Надражена слузокожа изгуби донекле своју одбранбену моћ тако да је могуће продирање у дубље слојеве оних сапрофитних клица које се налазе редовно на површини дисајних путева, или је пак омогућено лакше продирање заразних клица из ваздуха.

Загушљивцима називамо оне бојне отрове који се објективно на болеснику манифестују отежаним или чак и онемогућеним дисањем што се у обичном животу зове гушење. Карактеристика ових бојних отрова је у „томе што се њихово штетно дејство на организам не манифестује непосредно после тровања, него између тровања и манифестације клиничних симптома тровања постоји један релативно дуг период у коме се затровани субјективно осећа потпуно здрав. Баш у тој чи њеници и лежи велика опасност овога, отрова, јер загушљивац оштећује плућне мехуриће који служе за размену гасова, а када су они оштећени потребно их је до максимума штедети, како би плућа лакше издржала оштећење. Међутим, затровани осећајући се привидно потпуно здрав, Наставља са телесним напорима, што са своје стране изазива већу потребу за кисеоником, а то значи, веће оптерећење за плућа. Тиме се и иначе оштећени плућни мехурићи још више оптерећују, тако да, када се већ испољи оток плућа као последица дејства загушљивог отрова, болесников живот је у питању. Ако се тровање загушљивим бојним отровима не заврши смртно, болесник је у великој опасности, јер оштећено плућно ткиво постаје веома погодно за настањење и размножавање заразних клица, а то зпачи нову опасност за болесника. Сасвим је природно да су такви болесници на фронту за дуго времена избачени из строја а трудбеници из производње.

Пликавцима називамо оне хемиске бојне отрове који најчешће изазивају промене на кожи, ма да није искључена могућност тровања дисајних путева паром ових бојних. отрова, односно органа за варење путем затроване воде и хране. Карактеристика и ових бојних отрова је у томе што се њихово дејство не манифестује одмах, него тек после извесног времена. Када су се промене на кожи једном већ испољиле, тешко. је зауставити даље напредовање процеса. Оболење се у почетку јавља у виду мањих или већих мехурића по кожи на оним местима где је пао бојни отров. Убрзо после тога долази до прскања мехурића и стварања рана које некад иду врло ду боко. Особина, ових рана је у томе да врло тешко и врло полако зарашћују. Ако је процес разарања кожног и поткожног ткива отишао дубоко те су и мишићи захваћени, долази до њиховог оштећења што повлачи за собом мању или већу привредну неспособност. Оштећења органа за дисање, односно њихове слузокоже, претставља са своје стране једну нову опасност, јер омогућава продирање заразних клица и настајање секундарних оболења. Оштећења пак органа за, варење овим отровима отежавају исхрану, слабе организам и његову отпорну снагу, те и на тај начин претстављају велику опасност за затроване. ·

Но, поред ових отрова постоје још и отрови опште токсичности са такзваним ресорптивним дејством, било да се употребљавају као такви, било пак да настају при пожарима, односно при експлозијама великих количина граната, односно бомби. Цијановодонична киселина, се убраја у јачим концентрацијама у најотровније материје, а одликује се скоро тренутним смртоносним дејством. Она оштећује готово све унутрашње органе а исто тако делује на централни живчани систем. Арсеноводоник истина није се примењивао у Првом светском рату, али важи као врло јак отров. Угљенмоноксид, гас без боје и мириса, ствара се при недовољном сагоревању. У рату се врло често ствара при многобројним експлозијама, а настаје услед тога што се при експлозијама троши велика количина кисеоника, а то је већ услов за непотпуно сагоревање. Угљенмоно-

" ксид је специфичан крвни отров и делује на тај начин што се

везује са крвном бојом која иначе пренови кисеоник, те на тај начин онемогућава преношење кисеоника до ћелија, а то практично значи да спречава унутрашње дисање и живот ћелија те његово удисање убрзо изазива смрт. Као специјални бојни отров није се употребљавао.

Сваки од ових бојних отрова претставља засебну студију и ради упознавања широких народних маса може бити предмет засебног чланка, | - ;