Narodna milicija

НЕ

IZ NAUKE =

Imperijalizam

Kapitalističku privredu, tokom njenog razvitka, pratila su velika naučna otkrića — obilje tehničkih pronalazaka koje je vladajuća klasa obilato koristila u cilju povećanja proizvodnje, usavršavajući tim „pronalascima proizvodne snage. Sva otkrića nauke bila su stavljena, kao i prirodna bogatstva i snage, u službu proizvodnje — no s druge strane primena ovih otkrića neminovno je dovela do promena u ekonomici proizvodnje. Drugim rečima, da li će neka nova mašina biti primenjena u proizvodnji zavisilo je od njene ekonomičnosti, od toga da li je ona kapitalisti omogućavala veću zaradu, što znači da su uvođene one mašine koje su zahtevale što manje ljudske radne snage, a istovremeno omogućavale što veću proizvodnju — odnosno profit kapitalisti.

Privatna kapitalistička preduzeća, u trci za profitom, vodila su međusobno bespoštednu borbu za tržište i za kupca, pri čemu se pribegavalo svim, i najnepoštednijim oblicima borbe. U toj borbi propadala su slabija preduzeća — ona koja na tržištu nisu mogla izdržati konkurenciju moćnijih. Ta borba je dovela do ujedinjavanja niza preduzeća jedme iste ili srodnih vrsta — da bi se izbegla konkurencija, obezbedila kapitalistička zarada bilo da su preduzeća koja se udružuju delila međusobno tržište ili zajednički određivala visinu proizvodnje, kvalitet proizvoda, cenu proizvodima i sl.

Pri kraju XIX veka, pored kapitalistički visoko razvijene Engleske, pojavile su se i mlade kapitalističke zemlie SAD i Nemačka, a isto su tako pošle putem kapitalizma Rusija i Japan. Sve do tada, Engleska. je imala moncpol na svetskom tržištu jer je njena industrija bila najrazvijenija, tako da je oko 70O-tih godina prošloga veka njena industriska proizvodnja, na pr. tekstila i metalurgiskih proizvoda iznosila više nego ukupna proizvodnia u ovim granama svih ostalih kapitalističkih zemalja, ukliučujući SAD i Nemačku. Međutim, več 90-tih godina, prvo mesto u industriskoj proizvodnji pripalo je SAD. Naporedo sa razvojem kapitalizma u SAD i Engleskoj, u ovom pericdu i druge kapitalističke zemlje razvijale su svoju industriju, a buržoazija tih zemalja počela je voditi borbu .za tržište, za sirovine, za »mesto pod suncem«. Ovaj porast kapitalizma pratio je i porast proturečnosti kapitalizma koje ga razdiru. Predmonopolistički kapitalizam, u ranijem stadiju, karakteriše manje-više гаупоmerno razvijanje. Od 70-tih godina prošloga veka to se već

ne može reći, naprotiv taj razvitak ije skokovit i neravno-

meran, a od početka 20 veka pa nadalje te suprotnosti se pokazuju svom snagom i one kapitalizam, u kom su zaoštrene do krajne mere, pretvaraju u niegov poslednji stadij — u imperijalizam.

Imperijalizam je produžetak predmonopolitičkog kapitalizma, što znači da oni zakoni koji vladaju u kapitalizmu kao: anarhija proizvodnje, eksploatacija rada od strane kapitala, zaoštravanje klasnih suprotnosti, rađanje i stalni porast rezervne armije besposlenih, pojava kriza i slično ne samo važe i za imperijalizam, nego se oni manifestuiu u impoerija– lizmu naročitom oštrinom. Govoreći o tome kako bi se imperijalizam mogao najkraće definisati, Lenjin je govorio da bi ga trebalo zvati monopolističkim stadijem kapitalizma.

Pojavu, a potom i gospodstvo monopola, izazvala je slobodana konkurencija koja je dovela do pobede krupnih i najkrupnijih preduzeća. Tako ie ostvarena koncentracija proizvodnje, a sa njom i koncentracija kapitala.

Buržoaski teoretičari su tvrdili da bez slobodne konkurencije ne bi moglo biti života, naime da bi prestala svaka proizvodmja, međutim, Marks je dokazao, da slobodna konkurencija koja ima za rezultat koncentraciju proizvodnje, neminovno vodi pobedi monopola, koii ne negiraiu konkurentsku borbu nego ie čine još surcviiom i beskrupuloznijom.

Međutim, koncentracija proizvodnje mije se istom brzinom, vršila u svim industriskim granama. Predhnhjačila je teška industrija, naročito rudarstvo, metalurgija, elektrotehnika, mašinska i hemiska industrija — dok u ostalim granama kao tekstilnoj, duvanskoj industriji i drugima preovladavala su duže sitna preduzeća.

Koncentracija proizvodnje vršena je najčešće, kako je to već napomenuto, spajanjem (kombinovanjem) u jedno preduzeće niza istovetnih ili srodnih preduzeća pa čak i raznorodnih. Takvi su na pr. metalurgiski kombinati koji u sebi uključuju ne samo sva preduzeća koja se bave poslovima dobijanja gotovog produkta: gvožđa, čelika, žice itd. nego i dcbijanja gvozdene rude, uglja, fabrikacije koksa i slično, koja dakle, proizvode sirovine, polufabrikate i fabrikate jedne industriske grane. Ovo kombinovanje krupnih preduzeća povećava do najvećeg stepena preimućstva krupne proizvodnje, jer proizvodnju čini jeftinijom i pruža mogućnost racionalnog korišćenja sirovina i »otpadaka«. S druge strane, baš radi ovih preimućstava koja imaju ovakvi kombinati nad sitnim preduzećima, krupni sve više gutaju sitne, te se sve brže vrši proces koncentracije, jer »mali« kapitalista ne može izdržati u konkurenfskoj borbi, naročito ne omda kada je u investicije potrebno uložiti velika novčana sredstva. Radi toga se desilo da je pri kraju 19 veka došlo do stvaranja akcionar skih društava u nekim granama privrede koja zahtevaju уеlika novčana sredstva, kao na pr. za izgradnju železnica, prokopavanje plovnih kanala i slično. A već početkom 20 veka cna postaju vladajućom formom preduzeća, jer koncentrišu u jedne ruke ogromna novčana sredstva koja su do tada bila raštrkana u rukama velikog broja ljudi. Sada ta novčana sredstva se investiraju u gigantska preduzeća i služe isključivo nekolicini najumešnijih, svakako, krupnih financiskih špekulanata.

Spajanje preduzeća i stvaranje akcionarskih društava doveli su do koncentracije proizvodnje koja na izvesnom razvojncm stepenu dovodi do monopola. Ma da ima više oblika monopola za sve njih je zajedničko to da su oni dogovori ili sporazumi kapitalista koji u svojim rukama drže skoncen-

·trisanu proizvodnju većeg dela jedne ili više roba na рг. ре-

trolejski monopol je sporazum petrolejskih magnata u čijim je rukama usretsređen najveći deo proizvodnje petroleja. Ovi dogovori, baš radi toga što se u rukama onih koji se sporazumevaju nalazi najveći deo robe, odnosno njen glavni deo, kapitalistima pružaju ogromna preimućstva.

Kao najčešći oblici monopola pojavljuju se karteli i sindikati. I jedni i drugi znače isto tj. sporazum. Kartela ima nekoliko vrsta i to: za raspodelu tržišta, gde učesnici u Кагfelu podele među sobom tržišta i obavezuju se da na tim tržištima ne iznose robu drugi učesnici kartela sem onoga kome je to tržište dodeljeno; drugo, karteli za uspostavljanje jedinstvenih cena, što znači da se učesnici kartela obavezuju da cene svojoj robi ne spuštaju ispod dogovorcne cene i treće, karteli za određivanje količine proizvodnje robe.

Ono što razlikuje kartele od sindikata je to da preduzeća uključena u kartel zadržavaju svoju samostalnost i u ргоizvodnji i u trgovini, dok preduzeća u sindikatu gube trgovačku samostalnost, a zadržavaju pravnu i proizvođačku samuostalnost. Као naročita vrsta kartelnih saveza pojavljuju se trustovi. Sama reč trust znači »poverenje«, a ono se sastoji u tcme da oni koji se sporazumevaju su prinuđeni da svoju sudbinu predaju u ruke najmoćnijem konkurentu, kome se potpuno potčinjavaju. To znači da preduzeća koja stupaju u trust potpuno se stapaju u jedno preduzeće, a njihova rukovodstva prelaze u ruke rukovodstva trusta tj. vlasnici tih preduzeća pretvaraju se u akcionare trusta, koji prema uloženom kapitalu podele akcije i dobiiaju dividendu u visini iznosa akcija koje im pripadaju. Viši savezi od trustova i sindikata su koncerni koji u sebi obuhvaćaju na stotine preduzeća različitih grana industrije, saobraćaja, bamke itd. U takvom slučaju akoije svih preduzeća prelaze u ruke glavne grupe u koncermu kojoj takvim, putem pripada kontrola i gospodstvo nad ogromnim sumama kapitala. Treba napomenuti da najčešće ovi »sporazumi« misu nimalo dobrovoljni, već su financiski slabiji kapitalisti primorani da stupe u trust ili koncerm, da ne bi bili upropašćeni u konkurentskoj borbi sa jačim industrijalcima-kapitalistima.

ји