Narodna milicija
ı ljine, dan i noć na Marsu su duži za svega 37 minuta. Mars se takođe okreće oko svoje ose, a njegovi polovi potsećaju na severni i južni pol Zemlje. Veruje se da je život na Marsu mogućan i da verovatno postoji. PO
Pored planeta i njihovih satelita u Sunčevom sistemu postoji još vrlo mnogo manjih tela koja se slobodno kreću po vasioni. To su komete i »zvezde padalice«. Komete su svetlila u obliku maglina iza kojih se katkad vuče svetao red. U narodu postoje sujeverne priče o
. ovakvim kometama. Obično se kaže da će kad se ovakva:
kometa pojvi biti rata ili da će svet zadesiti neka, nesre-
Ćća. Jedna od kometa Које lete u Sunčanom sistemu —
Halejeva kometa — pojavila se 1910 godine i pošto je već
1913—1914 buknuo svetski rat narod je još više stekao
uverenje da ovakve »repatice« pretskazuju nesreću, Me-
đutim, to je obična izmišljotina. Naučnici su tvrdili da
Halejeva kometa na svom dugom putu svake 76 godine
prođe pored Zemlje. Tako će se ona moći videti 1986 go-
dine. Neke komete se raspadaju u vasioni i pojedini parčići padaju na Zemlju. To su takozvani meteoriti ili kako se u narodu zovu »mrtve duše«.
Sva ta nebeska tela nalaze se u Sunčevom sistemu. To bi uglavnom bila struktura grupe tela oko našeg Sunca. Ali, na početku smo rekli da svetova ima mnogo, te naš Sunčev sistem nije ni jedini ni neki najveći oblik svemirskog uređenja. Postoji još mnogo i mnogo Sunčevih sistema. Sve zvezde koje vidimo noću, delovi su mnogobrojnih sunčevih sistema, koji skupa čine zvezdani sistem nazvan Galaklika.*
U sastav Galaktike u kojoj se nalazi naša planeta ulazi oko 10 milijardi zvezda. Prostorno Galaktika je neobično velika. Svetlosnom zraku potrebno je napri· mer, oko 100.000 godina da pređe s jednog na drugi kraj Galaktike. Ovo je ogromno dugo vreme ako znamo da je brzina svetlosti 300.000 km u sekundi. Kad gledamo u
nebo izgleda nam da su zvezde dosta gusto raspoređene ~
po vasioni. Međutim, to je zbog daljine zvezda samo varka oka. Jedna zvezda od druge udaljena je milijardama kilometara i one su vrlo sitne u odnosu na vasionu u kojoj se kreću. Kada, bi, naprimer, u celoj Evropi bile Svega tri-četiri mušice, onda bi Evropa bila gušće naseljena nego što je to sada naša Galaktika. Ima zvezda koje su 40 biliona kilometara daleko od našeg Sunca. Najbrži avion trebalo bi da neprekidno leti 5 miliona godina da bi stigao do takve zvezde. Sa zvezde koja je najbliža našoj Zemlji svetlosni zrak putuje 4 godine. Kad bismo između Zemlje i te zvezde postavili željezničku prugu tada bi brzi voz, koji bi neprekidno išao 100 km na sat, stigao tamo tek posle 40 miliona godina. Svetlost drugih zvezda stiže do Zemlje posle stotina, p& čak i miliona godina. Te daleke zvezde, koje su ustvari Sunca kao što je i naše, središta su drugih sunčevih sistema. Sada, kada smo se upoznali o telima u vasioni, mogli bi postaviti pitanje: kako su nastali zvezdani i sunčevi sistemi? Engleski naučnik Džins veruje da: je ranije u vasioni postajala ogromna masa raznih gasova koja je milijarde puta prevazilazila masu Sunca. Usled stalnog okretanja oko svoje ose (a svaka masa u visioni ne miruje, nego se kreće) ova gasovita masa se sve više sgušnjavala ka centru, a zatim pod uticajem centrifugalne sile počela je da se izdužuje, da u pravcu polova postaje sve
pljosnatija, slična disku. Brže okretanje izazvalo je
izdvajanje pojedinih krajnjih delova maglina koji su se osamostalili u vasioni i dalje nastavili da se okreću sami oko Svoje ose. Tako su, prema otkrićima naučnika, postale Galaktike, — zvezdani: sistem, a nag sličan način роstali su i sunčevi sistemi, čija se masa odvajala od mase
zvezdanih sistema. U svemiru ima mnogo Galaktika.'
Nauka je utvrdila da je svemir beskrajan i u prostoru i u vremenu, tj. večan.
Sta su zvezde? Zvezde su ustvari zgusnuti delovi maglina. Kad je zvezda već odvojena od ostale mase magline, ona prođe pet doba starosti. Prvi stadijum je
ба ока
i
»Orvena zvezda — džin«, koja ima srazmemo malu temperaturu (3.000 stepeni) i malu gustinu. Često su gasovi od kojih se sastoje ove zvezde mnogo puta ređi od sobnog vazduha. Zvezda u prvom stadijumu. po zapremini najveća od istalih zvezda u drugim stadijumima i zbog toga je i dobila nadimak »džin«. Poznata је džinovska crvena zvezda Anmtares, koja je 450 puta veća od Sunca, a Sunce je opet toliko da bi se u njega mogli sastaviti i Mesec i Zemlja u svom prirodnom rastajanju. Zvezda Antares je tako velika da bi se u nju moglo smestiti u prirodnoj razdaljini Sunce sa planetama Merkurom, Venerom, Zemljom i Marsom: Tokom vremena gustina magline se povećavala usled čega; se zvezda po malo smanjuje, a istovremeno i dobija veću temperaturu. To je drugi stadijum — »žuta zvezda — džin«, koja ima 6.000 stepeni. Najveću temperaturu 10000 stepeni — i najveći sjaj ima »bela zvezda« u trećem stadijumu života. Prelazeći od trećeg u četvrti stadijum zvezda gubi i od svoje temperature i. od veličine. »Žuta zvezda — Dpatuljak« u četvrtom stadijumu ima 6.000 stepeni toplote, dok u petom stadijumu »Crvena zvezda — patuljak« vrlo slabo svetli, vremenom sasvim prestaje da svetli. Otud mi primećujemo da zvezde svetle različito — crveni patuljci svetle najslabije, a bele zvezde najjače.
Za naše Sunce smatra se da je »žuti patuljak«. Ono polako »stari«. Ipak do toga da Sunce postsne »crveni patuljak« ostaje još mnogo milijardi godina.
Planete su nastale na sličan način kao i zvezde. Zemlja i druge planete našeg Sunčevog sistema nekad su bili sastavni delovi Sunca. Ranije se Sunce okretalo oko svoje ose mnogo brže nego sada б planete su se jedna zs drugom odvajale od usijane mase kao što se to dešavalo i u procesu stvaranja zvezda. .
Na slici je prikazan razvojni put zvezda. Od najveće orvene zvezde — džina, DroOceS se razvija u smislu zgušnjavanja, zvezde, porasta a zatim opaaanje temperature, da bi se na kraju zvezda smanjila na nanjmanju meru, a zatim prestala da sija. Naše Sunce je »Žuta, zvezda — DpatuЦак« — u četvrtom stadijumu života.
Naša Zemlja stara je 3 milijarde godina. Kad se odvojila od Sunca to je bila velika masa usijanog plina koja se brže okretala sama oko sebe nego danas. Usled jakog okretanja spljoštila se na polovima i počela je da se hladi. Posle mnogo hiljada godims uhvatila se kora čija dabljina anas ima 200-300 Котећага. Zemlja je u svom centru još usijana masa. To nam роtvrđuju vulkanska lava i gejziri. Usled stalnog hlađenja Zemlja postaje sve manja, njena kora se skuplja i na taj način stvorene su neravnine — brda i doline. Zemljotresi su fizički izraz hlađenja zemlje i skupljanja njene kore. Ni danas zemlja nije mirna. Pored zemljotresa utvrđeno je da se Skandinsvsko poluostrvo diže iz mora, dok se naša jadranska obala spušta. Američki koniinent se polako udaljuje od Evrope.
Tako je snaga ljudskog razuma doprla na milijarde milijardi kilometara daleko od Zemlje. Čovekova istrajnost i upornost svakodnevno dovodi do movih pobeda nad prirodom i starim idealističkim i verskim shvatanjima o prirodi i pokazuje da se svet može potpuno saznati. Istorija nauke i stvari koje je nauka nekad predvidela, a danas ih primenjuje, mogu potvrditi istinitost i ovih navoda j naučnih predviđanja o poretku u vagsjoni,