Narodna milicija
•
у последње време, Иако су колонијалне власти форвирале производњу угља, свиле и каучука, и повећале производњу у неким областима пољопривреде, ипак је индустриски развој у целини на врло ниском ступњу, Садашња индустриска предузећа, производе највећим делом полуфабрикате, док се готови индустриски производи увозе из иноземства, углавном из Француске. Индокина је за француски капитал била врло важно извориште сировина, што показује и активни трговачки биланс Француске и Индокине. Индокинески извоз сировина, и прерађевина у Француску износио је у годинама пре рата 1.020,000.000 франака, док је целокупни индокинески увоз био 970 милиона франака. Од тога 5890 отпада на Француску, Од францу“ ског увоза у Индокину највећи део претставља потрошна, роба, а врло мало фабричких уређаја и машина. У Индокини нису инвестирана велика средства, нити су грађене фабрике; француски капитал инвестиран је само у нај нужнијим гранама, То је уосталом и закон колонизације и капиталистичке економике: где у довољном броју има јевтине радне снаге ту се не исплати подизати индустрију. Од целокупног нвестираног капитала у Индокини француском капиталу припадало је око 95 одсто, Ради добијања што веће користи од инвестираног капитала и контроле свих новчаних средстава Французи су већ одмах по доласку (1876) основали »Индокинеску банку«. Ова банка је емитовала и индокинески новац — пијастре. Њени акционари били су најмоћнији људи у француском привредном животу, а у Индокини господари целе привреде. " Када, је основана, Индокинеска, банка је имала капитал од 8 милиона франака, а 1946 године капитал је износио преко 157 милиона франака. За време прошлог рата профит банке био је за неколико пута већи од основног капитала.
Кроз историју народа Вијетнама Већ одмах после доласка колонијалних власти индокинески народи почели су да пружају сталан отпор колонизацији и Индокина се све до данас налази у скоро непрекидним немирима, Сељачки устанци су почели истовремено с одузимањем земље, 'а 1905 године створен је јак ослободилачки покрет, после чега је дошло до још јачих устанака сељака. За време првог светског рата, букнуо је устанак у Кошиншини, Анаму и Тонквину, а под утицајем Октобарске револуције народноослободилачки покрет у Индокини се још више развио. Тих година су створене и прве напредне организације »Савез револуцио-
нарне омладине« и »Нови револуционарни Анам«.
" Половином 1930 године у. северном Анаму избио је велики устанак. Овим устанком руководила је новостворена Комунистичка партија Индокине, која се отада ставила на чело целокупног ослободилачког покрета индокинеског народа и руководила њим, У годинама 1980 до 1982 биле су створене доста јаке. масовне организације синдиката, сељачки савези, омладинске организације и друге. У устанку је народ покрајине Анам успео да. збаци власт угњетача и да створи органе народне власти. Ослободилачки покрет почео је да се шири на север у Тонкин и на југ у Кошиншину, Радници и сељаци успели су да, неколико месеци одрже своју власт. Француске трупе употребиле су најбруталније мере и репресалије и у крви угушиле овај велики устанак. Тада су биле забрањене и све напредне организације. Али, иако су колонијалне власти угушиле устанак у Анаму, ослободилачки покрет није
опао, већ се у мањим размерама ширио у Индокину. Шиpone народне масе ушле су у ослободилачку борбу и захтевале политичку и социјалну реформу. Народноослободилачки покрет се непосредно пред рат претворио у снажну антиимперијалистичку и аграрну револуцију. Колонијалне власти су још више појачале репресалије против индокинеских народа и у крви гушиле сваку акцију партизанеких јединица.
Непосредно пред рат (1989 године) у Индокини је, уместо забрањене Комунистичке партије, формиран »јединетвени антиимперијалистички фронт индокинеских народа«, који је одиграо врло велику улогу у учвршћењу националног јединства пред новим непријатељем и окупатором -— Јапанцима. Јапанске власти су освојивши Индокину покушале да целокупну индокинеску привреду прилагоде својим ратним потребама. Извоз сировина и хране у Јапан био је знатно повећан. У ратним годинама, народе Индокине задесила је и страшна глад од које је од децембра. 1944 до јуна 1945 године умрло преко 2 милиона становника. Већ 1941 године у седам области Индокине избио је оружани устанак и од тада су индокинески борци водили скоро непрекидне борбе с Јапанцима.
Почетком 1941 године уместо антиимперијалистичког фронта створена. је-још шира организација »Лига независности Вијетнама« — Вијетним у коју су биле укључене све организације решене да се боре против јапанских окупатора и француских вишиста, (присталице Пепенове владе у Вишију) који су сарађивали с Јапанцима, Вијетмин су вачињавали: Комунистичка партија Индокине, Анамска странка, омладинске лиге и многе друге демократске организације. Програм Вијетмина био је обарање фашистичке владе, истеривање Јапанаца и успостављање демократске републике Вијетнама. За време рата Вијетмин је водио обимне герилске акције против Јапанаца, вршене су саботаже Ha плантажама, комуникацијама, у фабрикама, Данас Вијетмин има око 10 милиона чланова.
Стварање државе Вијетнам
Борећи се против јапанских окупатора народи Индокине допринели су свој удео у борби за, победу над фашизмом. Истовремено народи Индокине борили су се и за стварање слободне и независне државе Вијетнам. Народна армија, Вијетнама, чији су зачеци створени већ у првим данима јапанске окупације, изишла је из рата, ојачана и оформљена. Широка организација вијетнамског народа — Вијетмин такође је у рату очвренула и добила још ширу основу, Већ у августу 1945 године одржан је конгрес Вијетмина на коме је изабрана привремена влада — Комитет националног ослобођења са претседником Хо Ши Мином на челу. Крајем августа исте године прокламована је Демократска Република, Вијетнам (на анамском језику значи
_ Вемља Југа) која је објединила, покрајине Тонкин, Анам
и Кошиншину. Лаос и Камбоџа нису ушли у састав Вијетнама, већ су остали као самоуправне територије,
Али овакав исход народноослободилачке борбе вијетнамеког народа није ишао у рачун француским круговима у Индокини. Под изговором да разоружавају Јапанце британске, индиске и француске трупе ушле су у сва важнија пристаништа и градове у унутрашњости. Ипак прве француске снаге нису биле довољно јаке да би могле променити постојеће стање у Вијетному. Стога, је француска. војна управа у Сајгону предложила преговоре с вијет-
21