Narodna skupština

СТРАНА 270 НАРОДНА СКУПШТИНА,

напредаки слогу наше земље, али ја мислим, господо, да ћемо иостићи слогу и љубав ако свакп буде награђен по заслузи, ако заштитимо правду и невпност, ако загатитимо иоштовање Устава и закона, ако дамо судовима оне људе, који су грешили, да их судска иравда очисти као што се ватром метали чисте. Тако радећи, доћи ћемо до слоге и љубавп, и народ ће стећи уверење да влада мир и поштовање закона, и да је обезбеђено право свачије, без разлике боје и партије (Тако је). Нема сумње, да за тим треба сви да тежимо, али нема сумње нити треба да се варамо, да ми живимо у времену дапашњем, кад се велпки нарди спремају са ватреннм оружјем, кад решавају велика иитања с једне стране каниталом, с друге пропагандом, а стреће великим физичким сплама, кад живимо у таком времену, онда не треба да се обмањујемо нити у ситннм питањима губпмо, него озбиљно да решавамо, и спремамо своју снагу завелпке догађаје, те да <5удемо кадри да испунимо амаиет очева и дедова, како би показали, да смо спремни да уз нашег младог Краља впсоко држимо бели Орао Немањпћа, и да корачамо срећнијој и славнпјој будућност својој (Тако је). Ја сам у почетку казао, да нисам правнпк, још сам и то казао, да нећу да претресам сва мала пнгања, јер кад би иотрзалп сва питања, колико је бнло људи ухашнепо, колпко учитеља терано из места у место, колико је лажннх сведока набављано, колпко кметова кажњено, колпко општина отето, колико људп бијено и мучено, ја бих морао да износим многе тајне п ране нашег народа, које држнм да зарад европске, а и домаће штампе не треба да износим, јер желим да не вређам народ, него да народ умирим. На свршетку мога говора ја ћу да учиннм овај аиел на Народну Скупштину. Кад узмете све у обзпр и сумирате, ја мислигс, господо и браћо, да је крајње време, да партијске страсти утншамо, да Уставу прибавимо важност, да невнност и правду заштитимо и да кривцн, не гледајућп на лице п положај, буду суђени и по закону кажњени. Ако тим путем пдемо, а то браћо није нут освете, већ пут части и правде, то је пут широк, који нас води да остваримо своје задагке, да наша земља буде срећпа, велика и чувена међу другпм народима. Ја мислпм да сви тежимо и желимо да Србнја буде велика, да у земљи влада правда а у народу мпр благостање и задо..ољство (Тако је. Чује седа се регии). Потпредседник — Има више од 20 иосланика, који еу се јавили за говор. Ја сТављам на гласање: ко је за то да се не при.мају више говорници, тај нека седи, ко је протнван тај нека устане ? (Сви седе). — Објављујем, да је Свупштина закључнла, да се ввше не примају говорници. Марко "Буричић — Поштовани посланици! Предмет, који је сада на претресу пред Народпим Представништвом, тако је важан и озбнљан да он заслужује потпуно пажњу његову. На)1одна Скупштина, пре но што би донела своју одлуку о оиту;кењу министара, држим, да не треба да изгуби нз впда ниједан елеменат, којп би могао помоћи правилном схваћању овога предмета. Поштовани Доме ! Нема сумње, у земљама уставним од највеће је вредностн начело министарске одговорности. Ја с.шбодно могу рећи, да у земљи где није изведено правилно начело у министарској одговорности, да у тој земљи нема ни уставности. То начело изведено је и у нашем Уставу п у посебном закону, који је донет 30 јануара 1891 године. С друге стане, госиодо, неоспорно је и то, да оптужеп.е мпнистара без врло јаког узрока било би увек за осуду. По мом мњењу овај корак треба нредузети само онда кад, постоје врло јаке повреде Устава и закона, тако да се то пије могло избећи, Треба, дакле, да испитамо овде свестрано, да ли посгоје у овом случају такве новреде Устава и закопа, да ли има места оном оитужењу, које су потписннци оптужбе Народној Свупштини иредложили? Госиодо, тужени г. Авакумовпћ бпв. нредседник онтужеиога кабинета казао је: да су врло ретки случајеви кад се кабинети оптужују и да се то чини само нриликом издаје »емље и проневерења. Не стоји то. Ја ћу се послужити речима признатога нисца Венијамина Констана,

САЗИВ ЗА 1893 ГОДИНУ

који овако каже-: „Одговорност обухвата само рђаву употребу законите власти," п „на послетку свака употреба властп, која би, и ако дозвољена законом, бала за народ штегна илп би вређала грађане, а не би је изискпвао општи интерес, то су дела, на која се нростире министарска одговорност." Та дела обухваћена су и у оптужби. Сад је питање само у овоме, стоје ли дела новреде Устава и закона, за која треба оптужити тужене министре. Предмет овај на широко и на дугачко је нретресан у Скушптини. Ја ћу се ограничити на то, да пређем поједнне тачке опгужбе н да дам моје мишљење, постоје ли оптужна дела, и нри овој оцени имаћу у виду и одбрану онтужених. Г. Авакумсвић п другови у својим одбранама казали су: да су и радикали одложили Народну Скуивиину 1891 год. да је, дакле, и туженп кабинег могао одложити Скунштину у 1892 годинн. и да нрема томе не може за то оптужени кабпнет да одговара. Прн том су се позвали на чл. 54 Устава. Ја не норичем важност чл. 54 Устава. У опште узевши тај члан важи. Али настаје друго питање, да лије овај пропис чл. 54 Устава могао да важи у овој снецијалној прилици, кад је употребљено одлагање и распуштање Скушптине од стране оптуженога кабпнета. При оценн овога питања морамо да се обазремо на пропнс чл. 71 Устава, који гласи: „у случају да који члан намесннштва умре, друга два намесника огправљаће државне нослове до првог састанка Народне Скупштине, која бпра трећег намесника." Око овога бнло је спора. Г. Авакумовић тврдноје, да два намесника могу нуноважно отправљати државне нослове. Ја признајем то, али докле? До онога рока, који је пронисан у Уставу, а то је до ирвога састанка скуиштинског, дакле до новембра, а не даље, јер но имиератпвној одредби чл. 102 Устава, редовни сазпв и саставак Народче Скунштине, бива 1 новембра сваке године. То је даклс уставни рок, до кога је непотпуно намеснпштво могло отправљати државне послове. И чнм је тужснн кабинет пристао да се Скупштина одложн п раснустн и иосле првог новембра, дакле, после уставцога рока, до кога је непотпуно намесништво могло вршити своју дужност, тиме је кабинет повредпо чл. 71 Устава, јер је нротивуставно продужено време трајања владе непотпуног намеснпштва. Г. Авакумовић, да би се оправдао у овој тач. онгужбе, навео је и то, да је кабинет то морао да учини због тога, што му је требало времена да спремн све оно, што је бпло нотребно, те да би влада могла прВд Народну Скупштпну нзнетн свој програм, с којпм је већ била изишла на јавност. Ја држим да се програм једне владе снрема даЈ1еко раније, пре но шго се с њиме изађе на јавност, и да ово није никаква побуда за одлагање и раснуштање Скуппггине, уз повреду јасних прониса Устава. По делу под II, односно тога, што није наређен пзбор на место умрлог посланпка Вучковића, г. Авакумовпћ бррни се, да је хтео да одржн суверенптет Народне Скупштине и да због тога ниЈе овај избор одредио. То је врло лена мисао кабинета, али према ономе, што је доцније тај кабннет учинио, ја мислнм, да се тешко може уважнтп оваква његова одбрана. У осталом чл. 101 Устава прецизан је и но њему се каже, да ће се за месец дана наредити избор на упражњено место посланпка, а јасно је у овом случају да је посланичко место иок. Вучковића било упражњено од дана њсгове смрти. Тужени г. Рибарац, као министар унутрашњих дела, брани се, да нпје знао да је умро посланик Вучвовић. То је врло з.ашмљнв одговор. Министар унутрашњих дела не зна да је умро једаи послапик, који је при том био и чиновник. То не може бити, и нре ће бнтн то: да је тужени кабинет већ раније био скројио мисао о одлагању и распуштању Скуиштпне, која се доцније и остварила, иа није налазио да је вредно наређивати избор за једно место, које ће се после поново упразнитп, пошто се Скушитнна расиусти. Дакле у томе је ствар. По предмету онгужених, односно трговачког уговора г. Авакумовић сасвим пада у недоследност са својом одбраном