Narodna skupština

35 САСТАНАК — 11 ЈУЛА

СТРАНА 341

државе н правплније и справедљивије. Ја сам у свом гопору јот при ирвом читању изиео иодатке, п означио гледиште, које држава треба да има у овој ствари ; а опо је у овоме : Држава нма своје нотребе, она мора да тс потребе подмири на начнн најнравичнији. То су основна иравила финансисве науке. Да држава мора имати својих потреба, о томе нема сумње. Држава треба да постоји, она треба да се одржава, да се развпја, да одржава оне установе, воје су јој потребне, да пм даје тако раћи хране, да им дајс моћп да функционншу. По том истпче се као право државно, право да устаиовљава иот резе разнпх врста. Као што знате, пореза нма посредннх и непосредних. Трошарина није ништа друго него порезнвање посредно на предмете, који су нодложни трошењу п брзом уннштавању. Давле, мислим, да се у овом случају држави не може спорити ни на који начнн то њено ираво, да заводи трошарину. Кад упоредимо дакле, оба ова гледишта, гледпште, да је трговац, плативши трошарину стекао неко право: и ово право државно, видеће се, које је гледшпте снраведљивпје. Денећи нраво и Једнога и другога, ја налазим, да је ираво државно нрече од свнх нрава осталнх сталежа, ако не но чему другом а оно по томе, што је држава оргаппзам, који не сме да угнне, који треба стално и добро да функционише, те му дакле треба и средства за то. Но ипак она у том нраву никако не може и и не сме да стешњава она стечена права, која свакн грађанпн у земљи има, па била то нолитичка или грађанска права. Упоређујућп дакле, оба ова гледишта, ја мислим да је за свакога од поштоване господе носланика, јасно, да је у овом питању право на страни државе. Ово је, разуме ее, само теоријски поглед, а сад ћу да пређем на практичку страну овга иитања. Питање је, ко ће да прими у своју касу ону сумуноваца, која пада од трошарине, да ли држава или поједпнци. То питање, кад се овако реши са општим решењем, не може да се реши право докле се не види, како сама факта постоје. Треба да загледамо у саму ствар, и ја мислим, да ће онда за свакога јасније бити и да ћемо ми као последицу тога уверења имати, да треба пређашњи члан 16 а сада 15 да оставнмо. По закону о трошарини, који је био, и који још и сада ностоји, пзвесни људи, извесна груна људи, или боље рећи неколико њих трговаца тако звани великонродавцп, знајући, да ће наступити нов закон о трошарини, покуповали су велику количину колонијалне робе, да би после, кад ступи нов закон у жпвот, моглп ону трошарину, коју бн држава примила у своју касу, унети у своју добит. Ако гледате на ствар правичну, ви ћете видети да добит трговаца у овом случају није нишга друго, него једно полагање права више, него што га они могу иматп. Ево за шго. Кад би сви трговци то урадили, онда бисмо ми имали са свим друкчије земљиште за ову ствар, јер би онн сви стајали у истом односу конкуренцпје и надметања и онда би се могло да каже: пошто сзи стоје у истом односу, те један другог не ће моћи да конкуренцијом уиропасти и сатре, онда је најиосле п право што се та група људи користила извеснпм повољнијим условпма по староме закону и тиме сгворила могућност потрошачима да дођу до што новољпијих цена. Али то није тако. На нротив тим правош, правом које произлази усљед новог закона о трошаринп, хоће да се користи једна мала група људи, двајестак веливопродаваца, воји су знали за историју закона о трошарпни, па су воднлп рачуна о набавци артикала, који су погребнп да подмнре потребу потрошача у земљи. Јасно је држим, за свакога, да ће ти сиекуланти, кад су били најживљи од других каииталом и сџекулаитизмом унети сву добит од трошарине у своју касу. А је лп то право ? Није. Није ираво само но том, што ти људи иолажу право на нрнходе државне, а није право ии са тог гледишта, што они тим самим, што су унели трошарину у своју касу, утукли би конкуренцијом извесан ред трговаца и на тај начин тај би ред трговаца био у немогућности да врши оие нсте нослове, које је дотле вршно. Ако допустнте дакле, да се члан 15 уништи, онда не би учинилп ништа друго него би створилп моноиол, томе броју

трговаца за продају извесне количине робе и"мн бисмо тиме осудплн не само великопродавце, који нису хтели да се користе овим законом, те да државу оштете, него и малопродавце, осу дили би чак и потрошаче, јер где је монопол ту потрошач завпси неопходно од продаваца — монополиста. Интерес дакле и великокупаца и малокунаца као и потрошача захтева, да се тој малој груни људи нпвако не допусти да ону количину трошарине унесе у своје касе, јер би тим тукли и потрошаче и великопродавце, који нису хтели да се користе тим, нећу да кажем, угурсузлуком, него који нису хтели да се користе том пшекулацијом, као што су то учпнили иеколико велнкопродаваца. И према томе, ја држим, да ћете већ доћи до тврдог увереља, да нп у ком случају не треба члан 15 да отпааде. Говори се о овоме, да су ти продавци, који су куповали велике количине еснаиа уложили веливе капитале и да су учинили оно што обично трговци чине а то је ризик, само да би дошли до извесне добити. Кад је питање о ризику, онда ми донустите де говорпм и ја са моје тачке гледишта и да цеш.м то. Ризик трговаца може бити овавав. Он купи количину робе за 200 или 400 динара и он је тада у тај еспап уложио извесан капитал и кад се он не би продавао, онда би то био мртав капитал, који не би доносио никаква прихода. Ако узмемо да трговачви капитали доносе 6°/ 0 годишње интереса, онда би иснлата од 200000 динара донела 2500 дин. за 3 месеца. Сад вад узмемо ово у оцену, да је тај трговац унео велику количину робе, и да је царињење те робе у доба увоза, било мање него што би било доцније, ви ћете одмах моћи да закључите, да ће он на самој царинп добити 10000 динара, а на ту исту количину еспапа изгубити 2500 динара. Иитам ја вас, да ли је он заиста изгубио ? Ако одузмете 2500 динара, које је он изгубпо од 10000 дпн. којс је добио, онда остаје да му је чист ћар, чиста добит 7500 дпнара. То је ћар од увоза. Ако га цените са гледпшта ризика, ту трговци ништа не губе, или бар не ризпкују много. Трговци су врло добре рачунџије, тосуљуди, који нмају тачне предрачуне, и према томе они и уносе. Разуме се, да онп и треба тако да раде, али су се овде преварили у рачуну, јер су мислили на своју добпт само, а нису хтели да воде рачуна не само о праву њиховом већ о праву државе. Гледајући на ту ствар тако, ја држим да овде, кад је у питању да члан 15 остане или не, треба да остане , јер је тим задовољена и правда и нотреба и истинпта посматрања. Овде се мисли, да највише отежавамо слободну трговину, али то није истина осим ако ви под слободном трговином разумете то, као кад би се нашли у сред шуме, па бисте тражили од невога чашу воде а он да вам је наплати Н или 15 динара уираво колико хоће, јер зна да је ви морате имати и да вам је нема ко други да прпнесе. Али ја таво не мислим и не разумем, већ држим да то треба да се регулише, н то регулисање треба да учнии држава. Ја мислим, да не треба допустити да нас извесна клика људи злоставља са свога ноложаја трговачког, и кад сам то казао, ја држим да сам и доказао да члан 15 треба да остане, а нивако да се прими предлог Брачинца. Андра Ђорђевић — Господо, говорићу у смислу говора оне г. г. говорника, који су тврдиЛи, да је овај завон неснраведљив, неправедан. Тако п ја мислим с тим још, што држим да је он још и нецелисходан. Кад кажем. да је овај закон несправедљив и нецелисходан, ја тиме ударам нарочито на чл. 15. И тим нећу да пружам прстом на те две особине само зато, што оне увек одликују све законе трошаринске. Вн знате, да има две врсте порезе. Једна је неиосредна, а друга је посредна или трошарина или октроа. Ирва неносредна нореза има то преимућство, што је увек сноси онај, на кога се удара, докле се трошарнна увек пребацује на другог; а то је пребацивање на другога јаче, нарочпто опда, кад трошарина обухвата оне нредмете, којн су намирница онпх сталежа, који их највише троше; и онда је закои још несправедљивпји, јер те намирнице троши внше сиротпња него богаташи. Кад кажем, да је овај закон о трогаарини несправедллгв, нећу да говорим о несправедљивости у ошпте, него ћу да говорим о ојачању те несправедљи-