Narodna skupština

IPI. BM SO oi Raa CJE

гл римеке својих талената, државници и министри. Ја и 9те мислим да је Министар у своме раду толико везан Г „ва Типике, колико свештеник у својој служби, ја не конјислим да Министар због користи, коју може дона рт држави, сме газити зажоне, али закони нису куд судили министре на то, да буду марионете у својим тнихинистарствима; Државна управа састоји се може птифити из две трећине радњи, које законом нису наафојеђеце. И нисмо ми једина земља у којој министри а ту власт, ту аутономију траже, у европским земисезама они је имају; и ја знам да енглески минпцеттар Салсбери, који је откупио акције Суеца, није т ва тај поступак -имао одобрења ни у једном закону. | нон је извршио једну политичку радњу: изишао или вногензишао пред парламенат и тражно да се о њему овао о државнику суди према тој радњи, која заоногоном није наређена, али нијени забрањена.

Di Да узмемо другу страну шштања. Да ли је митонистар учинио шта против државних интереса и дртавлтавне сигурности, и противно искуству стављајући вдедан део државне готовине у службу земаљској отфртовини“ (На десници оживахност).

|; Ја то питање, господо, решавам на исти начин ти: мислим о њему, онако како сам мислио пре једне, „знве, три, шест година, кад сам и сам као миниуеттар таку радњу одобравао.

1 Шта је то државна готовинаг — Новац који дз држава. из новчане диркулације путем јавних 'аазерета повукла и затворила у својо касе. Новчана натиркулација за земљу је оно што је крв за орга= венизам. Из тога привредног организма извадио је М . Министар 20 милиона н сад се сматра као довра Финансијска политика, што ће он тих 20 минопнона затворити, направити апсолутно непристувељачним за новчану циркулацију у земљи!

| Шта у ствари значи то субстрахирање, повлазнаење и извлачење новца из саобраћаја. — Значи 'Овглабљење крви тога привредног организма. То значи тизештачко поскупљивање новаца: то значи упућизнање домаће новчане пијаце на стране /Одобрагвање). И да је r. Министар банке, које су му се заобратиле за новац, одбио, и да их је упутио на цттране банке, оне не би остале без новаца, оне ни се помогле сигурно и тамо. На онај депо,

нрооји су банке дале Министру, могле би добити

пеара где хоће, само, господо, не би добиле по ову

шекаматну стопу, по 3 и 4, колико плаћају државној погаси, него бин плаћале страним банкама по 6 и 7 цш преко и не би могле српским трговцима став-

твати то на расположење по 5), и 6 и 7 него по (0 и 10. И тосподо, што је још најкарактеристичније за Орку појмова који код нас владају, то је што би мвеам иностранство дало паре. Знате чијег — Наше та фђене !

По законима о нашим државним дуговима мимо дужни на 14 дана пред свако плаћање дуга 5 = а она долазе неколико пута преко тодине према зиоме како су кад зајмови закључивани и са каквим тоноковима плаћања — држава треба да полаже но-

ад на 14 дана раније. Али је код нас једном угогредбом прописаном још пре 16 година, Министаринжим Саветом речено ово: „Управни одбор сматраће { 5 у колико је то могуће да суме издвојене за плавамање и за резервни Фонд, не леже бесплодне него

а Е

ИЕ Па Б Ки"

а АПНААРАН ЛО 25 МО ИЛИ | 9

| 4

да држави доносе какву било корист, тога ради могу се ове суме давати заводима, код којих се дуг плаћа, с тим, да оне носе интерес и да су довољно обезбеђене.“ То је не у закону, него у уредби. 16 година траје једна пракса, по којој држава своје милионе ставља на расположење страним банкама и Орпска Народна Скупштина ћути — а сад се буни, кад се државни новац ставља на расположење народу, који је те милионе н створио својим радом.

Да је г. Министар Финансија одбио наше банке и пред њима затворио државну готовину, оне би отишле у стране банке и те банке би нам дале тај новац српеки која имају по 20.

Ја сам у децембру месецу замолио Министарство Финансија за обавештење колико нашег новца лежи код страних банака и добио сам ово извешће :

Да је ремитовано, за исплату анунтета зајма 1906. године, коме је рок 2. априла 1912. године 9.400.000 дин. Ла је за исплату ануитета зајма 1909. године коме је долазио рок тек 1. марта 1919, вгод., послато 8,750.000 динара. Да је послато за ануштет зајма 59%/ чији купон треба платити 92. августа. 1912 године 217.000 дин. Послато је дакле страним банкама укупно око 6'/, милиона динара да тај новац не би лежао бесплодан у српским касама, нето да би доносио неки приплод. Кад би се наше банке обратиле за позајмицу тим страним банкама оне би казале изволте. Оне би показале своју љубавност и предусретљивост, али би нам се у души насмејале, у души би казале ово: Ми смо тај народ Финапсиски ставили под једно туторство, јер имамо у његовој монополској управи нашег повереника који надзирпва шта се ради, и право је што смо га ставили под туторство и право је да га под њим још држимо, тај народ је педозрео да управља финансијама кад овакве радње дозвољава — кад нама шаље своју готовину да му је ми натраг преплаћену вратимо !

Упућује ли нас искуство да будемо особито поверљиви према странцима а особито неповерљиви према домаћим Не. На страним банкама ми смо изгубили милионе. Падом Генералне Уније изгубили смо 13 милиона динара, а на нашим банкама Ни паре! (Одобравање на десници).

Гледа се на однос банака и према државној каси као на нешто што је тако рећи кужно, недозвољено; сваки додир државне касе са ма којом банком одмах самим тим сматра се као нешто неморално и недозвољено. То питање треба да. се пречисти. Јесу ли банке сумњиве куће које ваља обилазити, јесу ли оне установе које се противе основној тежњи државе, које су ту по невољи које су ту као белај против кога смо у борби немоћни. Ја господо, на њих гледам како се на њих гледа у целом културном свету. Бапке су велика драгоцена тековина културе, ни у својој области банке су онако исто победа нових принципа и нових начела демократских, као што је парламентаризам победа новога реда ствари над старим стањем ствари. Банке су ма колико то изгледало јеретично рећи, демократске установе раг ехеЏепсе,