Narodna skupština

90 НАРОДНА СКУПШТИНА

каквих сам послова могао имати у тој ствари и шта сам ја могао добити од тога, поцепају. Ја мислим да је то чиста и јасна ствар. (Ј. Продановић: Сад ћу ја казати, да ли је то чиста и јасна ствар.) Да су акта поцелана, то би било у интересу г. Марића, а не у интересу моме; али вероватно акта нису била поцепана, него склоњена, и онда настаје питање: кад су склоњена и зашто ву склоњена 2

Т. Продановић интересује се, види се, и после

толикога времена за та акта. Ја, господо, стављам

' само ово питање: Зашто се г. Продановић за та акта интересује; зашто су г. Продановићу и неколиким њетовим пријатељима требала та акта ог /Ј. Продановић: Ја сам то казао).

Т. Марић је онда био опозидионар влади, при= јатељима DPD. Продановића, и они су знали да јет. Марић одговарао, да је био у одговорности за неку увреду владаоца, и онда му је затребало да та акта мало прибави и да мало приштине г. Марића. /Ј. Продановић: Ја та акта нисам тражио.) Само је то могао бити равлог те је г. Продановић, или ко од његових пријатеља у власти, та акта тражио, (Ј. Продановић: То није истина.). Г. Продановићу, г. Марић је жив, и ја позивам нека ма ко, или нека T. Марић каже: да ли сам кад год или ма у чему какве било услуге од њега тражио. А T. Продановић је са неколико његових пријатеља тражио та акта зато, да јелнота младога човека удени, да га мало прпштине, да му напакости зато, што је њему опозиционар. (Ј. Продановић: Нисам ја та акта тражио, нити сам мислио коме да напакостим). Тосподо, речено ми је од његове стране, па му је прискочио у помоћ и г. Воја Маринковић, (Ј. Продановић: А Мутавџићева актаг) Нека остану та акта, за овај мах, за Ваше задовољство. (Ј. Продановић : Врло добро, врло добро, нека остану.) Ја мислим да Вам је ово доста за данас.

(Ј. Продановић: Није, није г, Протићу: ви каmene Ha после прекрстите руке па шетате по Окуп-= штини као рањена звер по кавезу).

Ја сам казао са овога места, кад је г. Продановић говорио, да ћу ја јавно на другоме месту расправити питање о оној теорији, како он рече, о гажењу закона. Али, господо, ја сматрам за дужност да овде учиним једну малу нспомену и један мали изузетак.

Кад ћу ја стићи да то урадим, не знам. Ја имам прилично више посла него ли г. Продановић и ти послови могу ми не допустити да то учиним брво. Зато ћу ја молити Народну Окупштину за допуштење, да овде изнесем 2—>3 питања из дела онога писца, кога је сам г. Продановић огласио за врло поштена п паметна (Ј. Продановић: Али прочиталте у целини!) Ви ћете имати прилике да то допуните, па ћете онда још више видети да је ово збиља једна теорија !

Дело г. Дајси-а зове се: „Увод у студију, или у проучавање уставног права“. Прва глава тога дела носи наслов: „Карактер парламентарног суверенитета“, а први поднаслов те главе, Законодавни ауторттет парламента је неограничен, И онда на страни 44, тога дела каже се ово;

да се та акта

-кона о индемнитету

„Други ред писаних закона треба епомену са више пажње него што се то обично чини; су закони о шндемнитету.

чити у а глави ближе ове законе. морам. још сад забележити, то је, да су ове занев 5 нодавне одредбе, и ако су оне у истини лега вација незаконитости, највиши израз и у време најодлучнији доказ суверене власти“. У глави, | као што је г. г. посланицима познато, најјачев најозбиљније ујемчена у Енглеској, товори се оф На страни 209. и 210. каже се ово: „Протекција, којој се могу надати оде го ћ лица окривљена за, неправи ност, незаконитост, притисак или свирепост, = то виси од самих одредаба закона о индемните оне могу бити уже или шире. Нпр. Закон о индег нитету од 1801. године дао је врло ограничену штиту окривљеним чиновницима“ „Осим тога један закон о индемнитету, и ако гализује незаконитост, јест сам собом опет,

пој

лично од прокламовања преких судова (101 п аје), опсаднога стања, или сваке друге мере ко извршна власт обуставља по својој сопствеент: вољи законе земаљске.-'То је, на сваки начин, н шење једне власти произвољно суверене, где је Скупштина, ми сами акти државни доби ; облик редовног законодавства, пи тим самим ом факт обезбеђује у знатној мери истинску а не т само привидну супремацију закона“.

„У глави, која носи наслов вереност и владавина закона“ дела стоји ово:

„Један закон ове врсте, као што смо већ реку

„Парламентарна „ на етр. 317.

верености. Он легализује незаконитост, онђи практичан начин решава проблем који је нио државнике 16. ч 17. века: да се комајр нује одржавање или поштовање закона и торитет парламента са слободним вршење оне врсте дискреционарне власти или зативе, којом се мора служити на један ит други начин у критичким тренутиима извршт власт сваке цивилизоване земље.

Овако решење неки Бритичари. 1D

пређр

љаба ва Treo то је сасвим погрешно. Ва да ? власт енглеске егзекутиве мора вршити по

се и нај једн тихој