Narodna skupština
4 “
|
90. JAHYAPA 1912. ГОДИНЕ AMI
| псеаи зен
нрачи потребу, да морамо створити извесне школе, нрогојима ћемо спремити наше женскиње за наставолко особље. Тако убедљива реч Министра Шро„Те, даје ми право да га упштам, кад он тако вљда на ову ствар, зашто је пропустио постарати
лида, поред једне једине пуне женске гимнаН (Ез, која се такође предлаже ва. Београд, као пе-
нодовриско место — предложи бар још једну пуну тношеку гимназију негде у унутрашњости земље. Отаниттика 0 школовању женске деце, која се, сва· „050, налази шред г. Министром, морала му је дати Бевгава, да има места која показују да имају довољно зношеке деце која показују вољу да се школују и тво сврше пуну гимназију, те да стекну право да RH Ha факултет, то, — како рече г. Министар, овлино училиште, које може да спреми женскиње овннаставничко особље.
301 Господо, кад вам кажем да у Нишу постоји тенватна женска гимназија, у којој има око 200 пниница које иду у ту школу плаћајући школарину, вждржавајући саме међу собом ту школу, онда може П есее постави питање: колики би број женске деце нивимназији био кад би то била државна школаг! зитвумњнво је, да би тај број допро до 500 ђака. E ı Ниш као место које је прикупило у женску јебеназију сву женску децу из околине, као место 2 може, а на томе треба и радити, да привуче во ту женску гимшазију и женску децу, која би у митим школама могла да се спреме за задатке, и а може бити имају да врше и ван наше уже ушинице, онда, мислим, да ћу потпуно погодити и MH Y{ey и расположоње г. Министра Просвете, ако полим Пародну Окупштину да у овоме питању тошомогне г. Министра, који несумњиво то жели змсоме тежи. што ће исказати расположење да не х пи материјалне издатке за остварење те могућ· шти да се у Србији још у једном месту, а моје шшеишљење, да је Ниш најзгодније место, да се отусти још бар једна женска гимназија, која ће пржавну и општу потребу моћи да подмири. ог Као што је, господо, учињено са овим пројек.O7 то, што се допушта да женска деца до четоплог разрода гимназије могу ићи заједно са пикима, то је начелно питање, како на ту ствар т пба гледати да ли допустити женској деци да, т “ гимназију могу свршити заједно са мушким по ограничити да могу ићи заједно само до че| тоот разреда гимназије. Ја се за то питање огла5 шем за некомпетентног, нећу улазити у то да ли д та допустити женској деци да сврше целу гитришљију са мушким или треба после четвртог раздо . одвојити их, али оно што ја могу да тражим еофравом то је да се створи могућност, да и мимо ватрада постоји још једно место где могу'женска i „ да сврше пуну гимназију. А како се гр. Митвар с тиме слаже, несумњиво је да је најпозјшије место Ниш као место скоро ослобођено, по • своме начину живота и по својим навикама унзичајима најближе и најсродније оним местима, гаруда треба да желимо да привучемо женску с да се тамо школују, на тај начин ми би са 27 3 успеха вршили наш национални задатак, а ве 8 за нас тако крупна и велика ствар да на аеељ не смемо жалити издатке, који ту ствар тућавају.
Редакција прве аленеје чл. 4. мени не може да се допадне због тога што је ивостало, да се у њој касе да се допусти отварање једне пуне жепске тимнавије у Нишу. У том смислу ја сам спремио једну кратку измену, која све састоји из неколико речи: да сеу чл. 4. другој тачки прве алинеје на мес.о речи: „је“ стави реч „су“; да се после речи „у Београду“ додаду речи „и у Нишу“, и да се после речи „и“ дода реч „по“ и на тај начин ће се омогућити отварање пуне женско гимназије у Нишу.
Ово је неопходна потреба још и са овог разлога. Ако би се овај предлог примио бев овог мог предлога ми би имали ово: да би женска деца до четвртог разреда отишла ба мушком децом а у петом и шестом разреду женске приватне гимназије остао би недовоља: број тако да би престала мотућност да се одржи приватна гимназија, а ми бпсмо од тога имали чисте штете. Како је овај предлог, свакако сатласап са погледима г, Министра и владе, а мислим да ни један послапик ноће имати ништа ни супрот њему, то молим г. известиоца и т. Министра да га приме и десет посланика да мо потпомогну. (Шотпомажу га).
Потпредседник, Жоста Стојановић. — Има реч г. Бојиповић. : Јосиф Бојиновић. — Истина, господо, да је
и раније било оваквих закона, по којима су поједини Министри и владе подизали школе, и тако су тим законима многа места остала без школе. Шта више, као што рече г. Министар, школе су ни укинуте као што је случај и са Лозницом, Свилајнцем, Алексинцом и још неким местима. Ја бих се радовао кад би садашњи Министар остао да изврши овај закон, па да, као што рече, обрати-највећу пажњу и бригу на подизање средњих школа у граничним крајевима. Ја сам ђак лозничке средње школе, у којој је било само два разреда а у последње време до 1874 год. четири разреда. СОтицајем прилика, сигурно из политичких разлога што је Лозница давала опозиционаре влади, па је средња школа морала бити укинута. Не бих желео да се и у будуће деси то да се и са таквих разлога школе укидају. Ја сад нисам рекао да су радникали укинули школу што је Лозница послала опозиционара у Окупштину. Ви зпате како постоји округ подрински као гранични округ, а нарочито како постоји варош Лозница.
Ја као ђак те школе био сам у друштву са многим босанским ђацима, а и данас за наше Србе у Босни врло је потребна гимназија у Лозници. У Зворнику те школе нема а ти људи немају где да се школују и били би принуђени да долазе у наше крајеве, у нашу земљу, а то знате, господо, шта значи са нашег националног гледишта. Ја бих молио г. Министра, усвајајући све његове разлоге у начелној дебати о овоме пројекту, а и онога који би после њега дошао и који би извршивао одрелбе овога закона, да нарочито води рачуна о 4. одељку чл. 4: који каже: „ниједна се државна средња школа не може отворити, ако нема за њу спремљене прописне школске зграде са школским намештајем и потребним училима, што ће оценити Haрочита комисија“.