Narodno blago. Knj. 1

146

На синији од злата тепсију,

На тепсији савијена гуја,

У зубим' јој алмаз каменови,

Из њих бију мави пламенови ;, При њима се може вечерати,

У по ноћи, као у по дана. Проговара, капетанов бабо: »Ојаши с коња, моја невјестице, »Овим ћу те даривати даром !« Говори му Нефица дјевојка :

» Хвала теби, капетанов бабо,

»Ја ти коња одеједнути нећу, »Док ми не даш од тамнице кључе«. И он одмах у двор побјегнуо. Исходила капетана мајка, Износила тепсију бисера,

Па говори Нефици дјевојци: »Сјаши с коња моја. невјестице ! »Овим ћу те даривати даром«.

Она, јој се преко руке свија,

Па се седлу по јабуци вија,

Те говори тихо, слатким гласом: »Жвала теби моја свекрвице,

»ја ти коња одоједнути нећу, »Док ми не даш од тамнице кључе«. У том ступи Јашар капетане,

На нотгам му хакикли налуле,

Па, говори Нефици Туркињи : »Ојаши с коња, Пуркињо дјевојко ! »бјаши с коња ногу саломила !