Narodno blagostanje

дграна 2. НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ | Број 1.

из рата и да је била перманентно у ратном стању, онда се може знати, колико је била велика њезина финансиска потреба. (Сва се могла покрити само порезом; и држава је чинила богату употребу од те установе. Али је за то брзо дошла до сазнања да народна пореска снага није неисурпна. Са празним касема и оспромашеним народом држави није било тешко

да увиди, да је њезино богатство само наличје народног богатства. Тако се појавила брига држевна о богатству народа. |

Из историје знамо да је унутрашња политика апсолутистичке државе (а модерна држава се свуда појавила у облику апсолутизма) била првенствено привредна. Владаоци, кад на пр. Фридрих Велики, били су у главном министри војске, финансија п народне привреде. Управа привредном политеком позеравана је најпаметнијим људима. У историји апсолутизма јевропског забележено је доста шмена великих привредних политичара. Сетимо се само Колбера! Диктатор Кромвел је оснивалац енглеске трговачке морнарице. Било је владалаца, који су били формално поседнути идејом подизања народног богатства. Тако се објашњава на пр. моћ, до које је био дошао Скотланђанин Џон Ло у Франџуској.

Либерализам и народно богатство

Модерна држава претрпела је велске измене од своје појаве до данас. Али није било владавине, која је сматрала да народно богатство није први услов њезиног опстанка и на= претка. Велике промене је претрпело гледиште на методе политике народног богатства.

Меркантилизам, најстарија привредна доктрина, сматрала је државу за најпаметнију и једино способну да подиже народно богатство. Држава је одређивала привредне гране које се имају подићи и фаворизирати, она је набављала стручну радну снагу са

стране, она је одређивала често технички процес производње, регулисавала потрошњу, )тврђивала цене и т. 0. |

Као реакција на то дошао је либерализам, тзрдећи да дрмслва својом активном привредном политиком може само да шкоди народном богатству. [По њему је народно богат-

ство збир богатства појединаца, а појединац зна најбоље како ће најлакше доћи до богатства. |

Човек је рођен способан да привреди, његова се фела у животињском царству назива homo oeconomicus. Држава треба да сведе своју функцију на чување личне и пмовне безбедности. То је била доктрина примитивног капитализма, чији је носилац била буржоазија.

И та је привредно политичка доктрина банкротирала као и прва, пред чињеницом, да ни под њом нису потекли млеко ш мед. Показало се, да човек човеку смета у привређивању да је човек човеку зеленаш. Ното оесопот!сц5 обележсава само урођену тежњу човекову за постигнућем што већег успеха са што мање жмсртава, али она није никаква гаранџија за успех. Не само да је борба за живот сурова , већ је човек по природи својој све мање способан за ту борбу. Техника производње и привређивана представља бескрајну област знлња, које се не 0дноси на свет рођењем, већ се мора да стиче ц то у стручним школама. Даље се показало, да капитол као приватна својпна представља такође једну недмоћност у борби, а он се, изузетно, добија рођењем. Искуство је најзад показивало, да је п у земљама, у којима је народно богаство расло, велики део народа живео све бедније. Из тога искуства изникла је тако= звана социално-политичка доктрина... 1 |

Социјална држава

Она усваја потребу државне интервенције, али сасвим другојаче, но што је то чинио меркантилизам. На супрот либерализму тврди она, да драсава не може, све када би ш хтела, да не утиче на народну привреду. Сваки њезин акт је привредно-политички чинилац. МеЂђутим држсава треба да утичена народну привреду, јер од тога зависи не само народно 00гатство, већ пи социјални мир. |

Социјална држава сматра, као и меркантилизам, народ за једну привредну целину. У томе се она сламсе и са социјализмом. Али док меркантилизам и социјализам сматрају народну привреду за искључиви циљ држсавне и привредне политике, а човека ссмо за оруђе за постизање тог главлог циља, дотле социјална држава сматра да је национално богатство само оруђе, а човек главни џиљ привредне политике. Држеава мора да помаже подизање народног богатства, али је исто тако дужна, да из вишка производње оних, који су успели у

својој привредној делатности, помаже оне, који нису успели. Основни принцип друштвене

заједнице је солидарност. — ,