Narodno blagostanje

Страна 4.

Д-р Слободан Јовановић, професор Универзитета, Београд

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

ЕДМУНД БЕРК (1729—1797) |

Ове године навршује се две стотине година од рођења највећег политичког писца Енглеске, Елмунда Берка. Као Макиавели за Италиане или Монтескије за Французе, тако је Берк за Енглезе онај писац који је најверније изразио оно схватање политике које је њиховој раси својствено. Берк није био теоретичар и научник, него политичар и странчар. Сви његови списи говоре о питањима текуће политике. Али те ствари од пролазног значаја он је посматрао са тако високог и тако широког гледишта да је могао рећи много што шта од трајне вредности. Пореклом Ирац, а животом и радом енглески политичар, Берк је спојио енглеску практичност с ирском маштом. Његово проницање стварности има стога нечега видовитога. Међу политичким писцима он није „виртуоз“ као Макиавели нити механичар као Монтескије, него је песник и пророк.

Његове главне мисли изложене су у његовим беседама о америчкој револуцији и у његовим расправама о француској револуцији. Његове мисли нису плод усамљења размишљања о човеку у опште, него су плод дубоког и страсног преживљавања великих историјских догађаја. Америчку буну изазвала је енглеска влада тиме што је своје северо-америчке насеобине покушала порезати без њихова пристанка. Насеобине су тврдиле да парламент у Лондону не може њих порезивати када оне нису у њему представљене. Буна северо-америчких насеобина завршила се њиховим одцепљењем од Енглеске и стварањем данашњих Сједињених Држава Северне Америке. Берк је припадао оном малом броју Енглеза које су налазилт да је мудрије попустити насеобинама, него спор с њима расправљати оружјем. Берк се питао: како држали у запту насеобине које су одвојене океаном од државе матице, а чије је становништво састављено од најотпорнијег и најбунловнијег дела енглеског народа који се иселио с тога пло није подносио притисак власти... Сила се може употребити противу побуњених појединаца и противу побуњених гомила, али не може се употребити противу једног целог народа. Ја не умем, рекао је Берк, да саставим оптужницу противу целог народа. Што је држава већа, настављао је он, све се мање може држати притиском; онаморатражити начина да јединство целине помири с аутономијом делова, њени управљачи не смеју бити тесногруди и искључиви; простране државе и уски погледи не иду заједно. У спору са насеобинама Енглеска је можда имала формално право на својој страни, али нико, па ни држава не сме терати са својим правом мак на конац: има прилика када је мања штета не употребити, него употребити своје право. Шта вреди Енглеској право порезивања насеобина, ако строга примена тога права доводи до грађанског рата -

За време америчке револуције Берк је био готов жртвовати формално право народним захтевима. Да ли би требало на основу тога закључити да је његова“ доктрина била доктрина револупијег Ни најмање, јер кад је за америчком револупијом дошла француска, ту другу револупију нико није осудио речитије од Берка. Његова доктрина постаје јасна тек онда када. се његове беседе о америчкој револупији читају упо редо са његовим расправама о француској револупији. У америчкој револупији он је био противник једне владе која је у име формалног права одрицала народу уступке које је тражио. У француској револуцији он је био противник једног покрета који је у име апстрактне правде хтео разорити све што постоји, па онда зидати из нова. Народ се може борити противу рђавих управљача и противу рђавих закона, али се не може борити противу властите историје. Као што не треба терати мак на конап са формалним правом, тако не треба терати мак на конац ни са реформаторским идејама. Народ је живо биће; његова прошлост постала је саставни део његова карактера; законодавац је не може збрисати једним потезом пера. Као. што формално право мора попустити пред народним отпором, тако и најузвишеније теорије морају попустити пред укорењеним навикама. Живот и историја јачи су од свих правила и од свих идеала.

Берк је тражио неко сигурније руководство у

"политици него оно које даје правни формализам и

политички идеализам. То руководство мислио је наћи у историјској судбини народа. Та судбина није дело свесног размишљања, него дело полусвесног прилагођавања условима живота. Појединац се може преварити; гомила се може преварити, народ у свом историском развитку не вара се никада, јер је руковођен исто тако непогрешним нагоном самоодржања као и поједине животињске феле што су руковођене.

Берк се обично сматра као представник консервативног историзма, који се од француске револуције стао противстављати либералном рационализму. И ако препирка између консерватизма и либерализма има само још историјског интереса, ипак Берк није застарео. Он се може довести у везу са препиркама које се данас воде око тога да ли је живот највиша вредност, или има неких идеалних вредности. које га премашају. У Берковим списима могло би бе наћи врло много и врло јаких разлога за оно гледиште по коме је живот мерило вредности идеала, а не идеал мерило вредности живота. Најглавнији од ових разлога јесте тај, да наш разум није кадар пронићи све тајне стварности, и да је живот дубљи од сваке философије. Ко сме онда веровати саветима једног тако површног И. непоузданог разума Али на ово се одговара, да