Narodno blagostanje
| | |
Страна 384. Pa kad to nije moglo opaliti, onda je familija koju је оп, bezobzirno prema državi, pomagao, dok je bio na položaju,
'obeštetila sve privatne tužioce; zatim je Klotz učinio integralno
priznanje i sve je to činilo, da dobije samo 2 godine. Ža Erancusku je sasvim svejedno, kolika je kazna, jer je njome »konačno zaključena karijera jednoga političara, koji je bio čuven i u Francuskoj i van nje«, rekao je državni tužilac na pretresu. Ali za Klotza nijč svejedno na koliko ie osudien.
Njegovo duboko epikureiski zadahnuto biće ne pati mnogo od toga, Što» je izgubilo slavu, jer је njemu 1 slava bila sredstvo njegovog epikurejstva. Dok bi se svaki drugi običan gradianin ubio onoga trenutka, kad bi mu prišao žandar da mu mete lisiće na ruke — a posle veličine i slave, koju je on imao, dotle Klotz je upotrebio sve svoje znanje i sve svoje veze, da iz ruku sudskih izadje sa što manjom kaznom. Klotz nije bio u svima stvarima tako površan kao u državnim finansijama, naprotiv ima dve oblasti u kojima je on bio ass, matador, to su: kocka i liubav. Klotz nije bio siromah, naprotiv on je imao vrlo lep život, ali je bio tako zaljubljive prirode i tako basnoslovne sume stavliao je na kocku pri trkama, da mu ne bi stiglo ni Morganovo imanie. |
Klotzu je više od 60 godina; fiziološki to je čiča, starac; ali u velikim gradovima na zapadu Evrope ima dosta starijih ljudi, dobro situiranih, koji nisu umeli sebi da stvore ideala u životu, zbog čega su ih ophrvali poroci. Za njih sad ie oDasno još i 60. godina starosti. Suhi, bledi od nedovoljnog spavanja, odeveni a quatre epingles sa ružom ili krizantemom u rupici od kaputa, baladiraju se oni zimi po pariskim restauranima, a u proleće na rivijeri i to svakoga dana sa drugoin devoikom, koja ne sme biti starija od 20 godina.
Klotz je pod starost razorio svoje bračno ognjište, zbog kokota. On nije mogao da odoli dražima iskusne i razradjene Sonšete.
Amoralnih ljudi je bilo i biće ih uvek. Poroka će biti donde, dok bude i vrline. Sam je bog kriv zato, u njegovom velikom delu leži velika protivrečnost: u mesto da je udesio, da se čovečanstvo množi i dalje iz rebra čovječjeg, kao što je Eva postala iz Adamovog rebra, on je komplicirao stvar, metnuo čoveka u iskušenje a nije dao svakom dovolino snage da mu protivstane. Ali jie žalosna stvar da demokratija, koja je strogo moralna, ne traži od vodje naroda moralne kvalifikacije. Porok se neće nikada izgubiti, ali moralni kodeks mora da ga razlikuje od vrline, a demokratija ima za dužnost da drži daleko od narodnih poslova čoveka, koji je nemoralan. Koliko je rdjavo svedočanstvo o sebi dala demokratila kad je dopustila da jedan čovek za koga se znalo da nema dovolino moralnog jestetstva, za vreme rata, u kom је francuski narod prešao kroz najstrašniju Golgotu, upravlia njenim finansijama. Čovek, kome je nedeljom najmilije zanimanie da obuče Šonšetu što elegantnije i da ode s njom na trke, nije smeo biti ministar.
Klotz je politički sahranjen, ali je njegov rad jedan deo finansijske istorije Francuske.
IL KLOTZOVA NAJVEĆA TRANZAKCIJA
Da pomenemo niegovo najgore delo.
Svršetak svetskoga rata zatekao je Amerikance na francuskoj teritoriji sa materijalom, provijantom i drugom robom u vrednosti od nekoliko stotina miliona dolara. Odmah posle zaključenog primirja pojavilo se pitanje u Vašingtonu, kako da se taj materijal vrati u Ameriku. Praktični američki duh je odmah uvidio da bi transportovanie
НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ
|
toga materijala bila, rdjava ekonomska operacija. S jedne strane Amerika je bila prepuna robe jer se sve do samoga primirja forsirana proizvodnja pod rukom današnjeg predsednika Sjedinjenih Država Huvera, a s druge strane podvoz bi i to doba bio veoma skup. Čak je bilo pitanje, dali se transport mogao u opšte izvesti, pošto je tonaža celokupnog brodovlja na MKraiu rata bila relativno mala i pošto je trebalo. što pre baciti američku vojsku kući. Zbog toga je odlučeno u Vašingtonu, da se celokupan materijal rasproda Evropi. Saobrazno toj odluci počela ie amerikanska vojna intendatura rasprodaju na stovarištima na manje partije. Prvo su došli na red automobili. Kako je Francuska za vreme rata podigla vrlo jaku industriju automobila i kako je ova bila u opasnosti, da usled prestanka rata predje u hiperprodukciju, to je ona protestovala kod franctiske vlade protiv amerikanske »rasprodaje« kao akta nelojalne konkurencije. Vlada usvoji gledište industrije i saopšti Vašingtonu da se na sav materijal, koji se rasprodaje u Francuskoj, ima da plati carina, pošto je roba uvezena za voiničke ciljeve, a sada se komercijalizira. To je saopštenje u tolikoj meri naljutilo Amerikance, da su počeli da uništavaju svoje stokove u Francuskoj. Bon sens francuski nije mogao da se pomiri s time, da se skupoceni materijal, u doba kad je u celom svetu vladala glad za robom, ništi gore i strašnije no za vreme samoga rata. I tako u Francuskoi sazri gledište, da bi naibolie bilo da francuska vlada otkupi ceo taj materijal. Po Klotzovim instrukcilama zaključen je ugovor, po kome francuska kupuje sve amerikanske stokove — u koliko nisu prodati Jugoslaviji, Poliskoi i drugim državama — Do cenu od 400 miliona dolara sa počekom od !0 софпа. Ргуог ауgusta ove god. ističe rok toj obavezi. Po sporazumu o ratnim dugovima zaključenim izmedju Francuske i Amerike (pozna-, tim pod imenom »Melon-Beranže«) i taj je, tako zvani, ko-
srcijalni dug ušao u sastav ratnoga duga i na njemu ije francuska dobila poček i popust; ali tai sporazum još nije ratificiran, prema tome on nije pertektan prema Americi i —
'ova sledstveno traži isplatu celoga duga 1. avgusta. Čitaoci
vide iz novina, kakvu muku muči g. Poenkare sa francuskom narodnom skupštinom radi izdejstvovanja ratifikacije. Francuska bi mogla danas da plati jednim potezom tih 400 miliona dolara, odnosno 23 milijarde dinara, ali bi to bilo rasipanje — s obzirom na olakšice, koje su dobivene za isti dug а za čije je stupani# na snagu potrebna ratifikacija.
ima više od dva meseca, kako francuska štampa samo o tome piše. Jedan deo štampe ne prestaje da dobacuje teške prekore Americi zbog toga duga.. Svakodnevno se može. Ččitati u pariskim listovima, kako ta roba nije vredna ni 200 miliona dolara i kako je nepravedno tražiti od Francuske da plati fantastičku cenu od 400 miliona dolara. То je pisanje dalo povoda pariskom ekonomskom i finansijskom listu »La Tendence« da svojim kolegama uputi ovo nekoliko reči.
»Tvrdite jednako da Francuska nije videla nikakve hasne od toga amerikanskoga stoka, da ga je birokratija razvukla i da nikada nije vredeo ni 200 miliona dolara. Znači da su Amerikanci izvršili nad nama zelenaštvo. Mi bismo mooli Americi činiti gornje prekore samo како, ако ргуо роvučemo na odgovornost one odgovorne činioce, koji su pristali da plate robu 100 od sto skuplie. Kako mi do danas nismo ni pokušali da to uradimo, to је naibolie da ćutimo, i — da ratificiramo sporazumć«.
Eto to je politika! Kad privatniku uzmeš groš, ideš u haps, a kad narodu razneseš stotine miliona i milijarde —/ nikom ništa! —
Оснивачи: Banque Ottomane, Banqte de Paris et des Pays-Bas, Socičtć Financičre d'Orient.
A i i ~
«> PP A MH HK yY C MG O-CpM C A BAN IKA КАИТАЛ- alopz. 20,000.O000-— |“
Обавља све банкарске послове,
Селиште: ПАРИЗ, Централна Дирекција: БЕОГРАД Филиале: Лондон, Окошље; Битољ, Шип, Солун,