Narodno blagostanje

- 8.марта 1930.

»Однос између Балкана и Аустрије је проблем Европе и управо целога света —- зато приступам овоме задатку са много устезања. У сваком случају обећавам, да се нећу упуштати ни у каква апокалиптичка прорицања будућности, већ да ћу, у колико морам бацити поглед на будућност, бити врло критичан«. Па ипак је Тома Масарик 16. јануара 1914. прорекао догађаје, који су наступили после 6 месеца: однос између Балкана и Аустрије постаје судбином не само Балкана, већ целе Европе.

Ми ћемо другом приликом да репродуцирамо најинтересантнија места из тога предавања. Наравно да је најважније било оно, које се односило на политику Аустрије према Балкану. Предавач није имао довољно неповољних речи за њу. Он је анализирао врло мунициозно узроке те политике и огласио за најдубље: клерикалство водећих кругова у Бечу, које је на пр. сањало да од Албаније направи нову католичку државу; националну структуру Аустрије, а нарочито политику фаворизирања германско-мађарских елемената.

И ако је предавање одржано пред скроз клерикалном аустрофилском публиком, ипак је пропра· ћено силним аплаузом. Немац је приступачан аргу-' ментима. Утисак је био тако дубок, да је сутра | дан аустријски пуномоћни министар на Баварском двору уложио код председника владе најенергичнији | протест против појаве једног »загриженог« аустро-:

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна. 147

фоба на катедри једне баварске трговинске школе. Наравно са потпуно негативним резултатом. Како школа није била државна већ Трговачке и Индустријске коморе, то је Др. Бон могао да одговори, да немачко законодавство гарантује слободу научничке савести и да је Трговачкој школи Масарик указао част.

Како је целокупна националистичка и шовинистичка штампа прихватила жалопојку бечке штампе чинећи прекоре професору Бону, што је ради упознавања балканског питања од стране немачког мнења ангажовао Балканце и Словене, то је он одговорио свима овим речима:

»Ти напади доказују најбоље, колико је баш са патриотског гледишта корисно наше научно обавештење јавног мнења. Кад бисмо ми нашим слушаоцима само оно говорили, што они сами верују, а не мишљење и погледе људи, који су заинтересовани у решавању питања, онда бисмо их ми уводили у заблуду. Политичару и партизану може бити да је од користи, да прикривањем противничких тежњи добије ону меру одушевљења, која се може добити из незнања. Грађанско васпитање у ширем смислу може да има плодове само онда, кад факта и мишљења буду тако изложена, таква каква су«.

Не знамо да ли се Масарик и Бон сећају овог дана и ових догађаја; нама су они остали у живој успомени.

вз

Dr. Laza Бигагсле,

trgovac

U raskošnoj sali jedne velebanke u Budimpešti, za velikim zelenim stolom, 1919. god. sedelo je desetak predstavnika peštanskih i bečkih velebanaka i pregova– rali su o osnivanju jednog akcionarskog društva. Glavnu je ulogu igrao čovek, koji je za vreme rata izbio na površinu i postao vrlo bogat i već 1919. god. bio vodeći finansijer. Poreklom je bio iz Galicije, Mojsijeve vere. Mad je sve utanačeno, stavljeno je na hartiju, pročitano i podneseno prvo velikom finansijeru na potpis. On je međutim sve življe razgovarao sa svojim susedima. Kad je prošlo prilično vremena, jedan od prisutnih ga ponizno upozori na hartiju, koja je čekala na njegov potpis. On produžava još življi razgovor, kao da ne čuje. Кад је svima već dosadilo, tako reći jednoglasno zatraže da potpiše.

— Ja sam za to, da ostanemo pri usmenom sporaZumti, Odgovori On. |

Kad je najstariji među njima dokazao nemogućnost usmenog sporazuma, jer je on utanačen za račun insti– tucija, koju oni predstavljaju, uzviknuo je očajno veliki linansijer:

— Ja veoma žalim, ja sam nepismen.

Grobna tišina trajala je nekoliko minuta dok jedan od prisutnih ne reče poluglasno, kao za sebe? »Šta bi bio ovaj čovek, da je još pismen!«

.»Bio bi šames (klisar) u Žlohi u Санст, одгоvori hitro veliki finansijer. Ja sam postao ovo što sam, tek pošto nisam mogao biti primljen za šamesa u templu и 21011 — zbog nepismenosti.«

. Polupismeni ljudi stvorili su beogradsku čaršiju i njome dominirali do pre dve decenije. Dovoljno je da se

setimo pok. Luke Ćelovića, Nikole Spasića, dvaju najjačih individualnosti na beogradskoj čaršiji, inače polupismenih ljudi. | danas se događa u celom svetu, da se polupismeni ljudi probiju na vodeće mesto u poslovnom svetu. Ali oni danas izgledaju drugojače, no oni pre 20 godina na beogradskoj čaršiji; oni su polupismeni bili u prvom delu svoje karijere, inače, čim su napravili prvi uspeh u svojoj karijeri, počeo je njihov duhovni nivo da se menja; oni se obrazuju, izobražavaju, uče. Kad se nađu na najvišem položaju, oni se ni po čemu ne mogu razlikovati od onih, koji su bili pismeni i učeni onda, kad su oni bili polupismeni. Ti ljudi se kultivišu ne samo knjigama, (često imaju oni malo vremena za to), već dodirom sa ljudima, i u opšte u samoj sredini. Poslovan živ čovek je u stvari izraz svoje sredine.

Što su Ćelović i Spasić, kao i mnogi drugi, vrlo malo napredovali u svojoj pismenosti i obrazovanosti uzrok leži u samoj sredini, u kojoj su živeli i delovali. Ni ona nije stajala više od njih.

Ali je bila silna i neodoljiva žeđ za znanjem kod ljudi iz beogradske čaršije krajem 109. i početkom 20. veka. Ona se naročito ogledala u silnom poštovanju učenih ljudi. To je išlo do idolopoklonstva. Taj odnos beogradske čaršije prema učenom čoveku naročito je našao izraza u oduševljenju, sa kojim su primali školovanog čoveka, koji bi izjavio želju da zasnuje egzistenciju u njihovoj sredini. Može se reći, da je u početku 20. veka vladala manija beogradskih banaka i akcionarskih društava za »doktorima finansija«. Nije bilo toliko dok · tora, koliko je bilo mesta za njih. Kako je ko svršavao školu na strani i dobijao diplomu, tako ije u čaršiji nai-