Narodno blagostanje

Страна 260

svima državama uopšte ili samo prema onoj državi. To istupanje važi posle mesec dana.

· Kako ima država u Evropi koje uopšte ne praktikuju trgovinske ugovore, (to su tako zvane države slobodne trgovine kao što su Engleska. Portugal, Danska, Švedska i Norveška), to je za njih došla naročita klauzula po kojoj se one obavezuju, da za vreme važenja trgovinske konvencije ne uvode nikakve zaštitne carine, već samo mogu uvoditi i povećavati fiskalne. Slobodno je svakoj državi potpisnici, koja bi našla, da је i tim izmenama u fiskalnim carinama povređen niezin inferes, da otkaže konvenciju. |

Kad god koja država potpisnica nađe da ie povećanjem carinskih stavova od strane ma koje države potpisnice poremećena ravnoteža na kojoj |e zasnovana današnja konvencija, ima pravo da je otkaže preko sekretarijata Društva naroda. U slučaju da se ma koja država potpisnica povuče od konvencije, svaka druga ima pravo da preko sekretarijata Društva naroda pozove na konferenciju sve ostale potpisniće, da vide da li uopšte ! дађе ima smisla da konvencija ostane na snazi«.

Kao što vidimo iz ovog kratkog rezimea gornje konvencije, sve obaveze su u njoj labilne; postoje nebrojena vrata na koja države potpisnice mogu bez ičega daljeg izići iz toga društva, a da time ne navuku nikakav odium na sebe. Za istupanje iz društva dovolino je da dotična država nađe, da je njezin interes povređen тегот jedne države ili da je poremećena ravnofeža na kojoj je zasnovana konvencija.

Branioci ove konvencije tvrde, da njezinc težište leži u tome, što će svaka država izbegavati, da primi na sebe odium za raspad konvencije.

Odium ne pada na državu koja istupa, već na onu. koja povećava carine. Ako bi odium bila jedina sankcija, onda je trebalo u pitanju povećanja carina ostati pri svim onim formalnostima koje su u početku prokla-

movane a naročito dvadeseto-dnevni avizo pre pristu-

panja povećanju. Međutim u samoj konvenciji шта једап izuzetak, koji čini celu tu sankciju iluzornom. Tina slučajeva, u kojima je odobreno pojedinim državama da povećavaju carine bez ikakvog prethodnog aviziranja. Ima država, u kojima se vladi daje mogućnost da nova carinska opterećenja uvede u život istog dana, kad parlamentu podnese odnosni predlog zakona. To je tako zvani »katanac« u Francuskoj. Taj zakon obuhvata gotovo sve poljoprivredne proizvode kao žitarice i njihove proizvode, zatim hmeli, vino, stoku, meso i mlečne proizvode. To bi bila mala nesreća. Mnogo veća је спа, Која je izražena. u tako zvanom katastrofalnom paragrafu koji glasi:

»KRad se povećanje carinskog: opterećenja donosi pod vanredno nepovoljnim okolnostima, dotična država је razrešena od obaveze prethodnog aviziranja«.

Međutim nije ništa lakše nego dokazati katastro-.

falnu situaciju na primer kod poljoprivrednih prcizvoda, naročito kod žitarica.

Zbog toga se na primer Čehoslovačka niie ustezala da izjavi pre nekoliko dana sekretarijatu Društva naroda da za sada ne misli uopšte da potpisuje tu konvenciju, motivirajući da nije pripremila prethodne uslove za to. Drugim rečima, ona želi da ima slobodu 'i zaštiti svojih poljoprivrednih proizvoda, kao što je ucosfalom to za vreme diskusije u Ženevi izjavio njen delegat.

. Konvenciju je odmah potpisalo jedanaest država, ali izgleda većina protivu svoje volje. To se može videti

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 17

i po izjavama, koje su učinile pojedine države preko svojih delegata u Ženevi. U toliko je čudnovatije da su države ipak pristale da potpišu. Na primer Italija je iz|avila, da je ideja carinskog primirja besmislica, jer ona vezuje ruke državama koje su putem carinske pulitike počele da izgrađuju strukturu svoje narodne privrede, prema svojim novim programima. To je jedno jasno i precizno gledište. Pa ipak je Italija potpisala ovu КопVEnGIi|U: Istina, većina država je tražila pravilo rezerve, i činila razne amandmane i predloge, kojim bi se što iače oslobodile veza te konvencije.

Pitanje na primer o tome, za koje se vreme ima{u podneti ratifikacije, bilo je dugo diskutovano i ı mesto da to bude najdalje do 15. maja kao što je bilo prirodno, pošto konvencija ima biti potpisana do 15. apriia, to je pod protekcijom Francuske, kao rok za podnošenje konvencija određen 15. novembar, tako da posle tek ima konvencija da stupi na snagu. Ne ostaje dakle ni četiripet meseci za njeno važenje. Vrlo ie interesantna izjava nemačko-mađarskog delegata profesora Nikla, koji je kazao da je besmislica uopšte raditi na ovome pos: dok se ne stvori atmosfera međusobnog poverenja. Pa ipak je i Mađarska potpisala. :

Sve se to ima objasniti jednom okolnošću a 0 |e pritiskom država sa politikom slobodne trgovine i Бејgije koja takođe spada u tu grupu. Engleska i Belgija izrično su izjavile, da u slučaju neuspeha ove konicrencije, ni njima neće biti mogućno da se i dalje brane od zahteva povećanja carina od strane njihovih podanika. Pretnja da šest država, čija je spolina trgovina vrlo Veulika i koje su veliki potrošači nemačkih, francuskih i italijanskih artikala, napuste dosadanju svoju politiku, učinila je da Francuska, Engleska i Italija učine napor da se dođe do ma kakvog rezultata. Sa svoje strane јак one su vršile pritisak na manje države.

Tako se može reći da je cela konvencija, ma koliko da je labilna, kratkoročna i nesigurna, ipak došla samo kao delo pritiska. Pritiskale su države slobodne trgovine na Francusku, Nemačku i Italiju koje sti uzete inicijativu za ovu konferenciju, a koje su htele da je izigraju. Za Austriju se, na primer, zna da je na rezerve, koje je ona tražila, izjavio francuski ministar trgovime g. Flanden, da je malo iznenađujuće da se protivi Evropskoj solidarnosti i država, koja je od nje godinama živela.

Ako rezimiramo konvenciju, oada možemo roeći, da ona ima dva lica kao Janus; s jedne strane ona niije ni bleda slika onoga što se tražilo na konferencijainma Društva naroda u pogledu evropske ekonomske solidarnosti. U mesto obaranja carinskih stavova i prepreka trgovini došlo se do jednog kratkoročnog i ргобјетаtičnog održavanja status quo. Za ovo se može reći: „Тгезја зе сога — rodio se miš”. Ali s druge strane ipak {e jedan uspeh, da se protekcionističkim državama Evrope ma i za najkraće vreme vežu ruke u pogledu otkaza trgovinskih ugovora i povećanja carina. Obaveza ju isfina bez sankcije, ali je ipak neka vrsta obaveze.

Prema tome za konvenciju važi ono, što je vrot Molfke rekao za carinsko primirje uopšte: ima se ceniti po njezinom konačnom dejstvu. Jer ako se države prctrpe nekoliko meseca u svom protekcionističkom ludilu, a posle isteka roka pristupe još luđčem povećanju carina, onda se može reći da je konvencija bila više štetna no korisna. | |