Narodno blagostanje
ваља
23, мај 1931. НАРОДНО vidi g. Dr. Kurtius je odgovorio рјаћоуно па агоштепа! о ргеstižu i na pozivanje na austro-srpski slučaj. Za svetski mir je sporedno da li je primer bio potpuno indiciran i da li Nemačka u ovom pitanju pretekstira prestiž. Za svetski mir je važno da је с. Brijan prihvatio tezu о. Marinkovića, da svaka država mora biti gotova da polaže račune o svom postupku, koji ma koja druga država bude označila kao opasnost za mir.
За стручне часописе, који немају могућности да одржавају своје коресподенте на страни, и који су због тога приморани да се обаве- | штавају из дневних листова, којима је то пре могућно, наилазе у томе на велике тешкоће услед нестручности тих листова и њихових кореспондената. Г. д-р Маринковић је 0држао, изгледа, један врло интересантан говор у Одбору за европску унију, који је изашао у нашим листовима у таквом изводу, да му се прави смисао не може ухватити. Ево како гласи тај извод:
„Већ је дошло време да Одбор европске уније изради један општи план и да да опипљиве резултате јер ће се пароди фатално вратити образовању оних економских групација од којих пуним правом имамо да се плашимо, јер ће ове неизбежно доћи једна с другом у сукоб из кога ће се можда изродити општа катастрофа. Снижење царинских таркфа није прави лек јер би то значило стабилизацију данашње ситуације а ми пољопривредне земље то не желимо. Неопходно је потребно да престане. једном та аномалија, да се индустриски рад плаћа 4 до 5. пута више него ли рад пољопривреде". У горњем изводу се налазе две мисли — једна указује на опасност по Европу ако се не прекине са данашњим стањем, а друга претставља критику предложенор решења од стране неколиких држава. Што се тиче прве идеје ми имамо нарочито задовољство да констатујемо да се г. д-р Маринковић потпуно слаже с нама у погледу опасности, у коју срља Европа код данашњег стања међународних економских односа. Он вели да ће данашње стање довести до тога да се европске државе поделе у неколико економских групација и да је онда сукоб између њих, из кога може да изађе општа катастрофа, неизбежан. Исте смо идеје ми заступали у броју 19 „Народног Благостања“ од ове године а у чланку „Пред новим трговинско-политичким групацијама у Европи. Ми смо у том чланку казали да извесне појаве дају наслутити да је између Аустрије, Немачке и Мађарске постигнут споразум о царинком савезу на преференцијалној бази. У међувремену је изгледа Италија пришла том споразуму. Чланак смо завршили следећим речима: „Али економско ратно стање између два блока Средње Европе не може дуго да траје. Један велики државник је казао да економска непријатљства могу да воде у политичка. У осталом данас је свуда акредитовино мишљење да је рат између Србије и Аустро-Угарске дошао као последица царинских непријатељстава последњих година. Закључак се само собом намеће." 'Гај закључак је неизбежност катастрофе по г. Маринковићу.
Док веће Друштва Народа решава о аустро-немачкој царинској унији, дотле се одигравају догађаји у Средњој Европи који имају много већи значај, него горња унија и зато је г. д-р Маринковић добро урадио што је обратио пажњу Одбора на те појаве и на опасност од њих по све.
ФРАНЦУСКЕ КЊИГЕ |
ЦЕНЕ НАЈПОВОЉНИЈЕ
д-р Маринковић у Одбору за Европску Унију
ен паеншаинтнитент не аешнЕтаЕЕнир
e
ВЛАРОСТАЊЕ Cipann 325
o: EO KO EI
Европска crpyuHa штампа прешла је ћутке преко интервјуа, који је пре кратког времена мађарски Министар претседник, гроф Бетлен, дао француском новинару Соервену, а у коме се налази читав план о лечењу пшеничне кризе. По томе плану све би извозне државе имале да направе један извозни картел, који би утврдио извозну цену, при чему је наравно неизбежно да се за сваку земљу утврди извозна квота. Вишак преко потребе светског тржишта има да се употреби за исхрану стоке. ;
Ми сматрамо да би остварење таквог картела- коме би приступиле све извозне државе, био девето чудо, а читаоци могу од прилике да замисле како би изгледала та конференција, на којој би се имала да утврде извозне квоте. Она се не би много разликовала од рата.
Што се тиче другога дела Бетленовог плана, по коме би се вишак имао да употреби за исхрану стоке, позната је ствар да он има врло много присталица у Америци, међ гграрним политичарима. Северо-американска 'Пољопривредна федерална дирекција сматра да је то једини -могућан излаз из следећих разлога:
Комбинације о лечењу кризе, пненице
Вишкови обарају цене. Какво знатно повећање потрошње па чак и у случају новог коњунктурног полета не може се очекивати због тога што се баш у побољшаним економским приликама побољшава исхрана на штету пшенинице. Не остаје дакле друго него да се вишак склони са тржишта. Во би могло да има повољно дејство на цене само код периодичних вишкова. Иначе сталне количине у резерви дејствују депримирајуће на цене. Највећи аграрни политичар Америке професор Езекил, нашао је ту скоро да је највећа заслуга Пољопривредке федералне дирекције што је потврдила учење теоретичара да стални вишкови и кад вису на тржишту дејствују депримирајуће. на цене.
Умагацинирани вишкови могу нестати на два начина: уништењем или употребом за сточну храну. Обе солуције
"доносе у почетку губитке, али би се зато у толико повољ-
није цене постигле за робу која би се употребила за људ„ску храну, те би коначан резултат по пољопривредника ипах био повољнији но што је данашње стање. То потврђује искуство, да се при рђавим жетвама добије више у новцу.
То не би био први случај да се вишкови употребљавају за специјалне циљеве или уништавају. Бразилија на пр. уништава вишкове кафе. А у земљама у којима постоји хиперпродукција у млекарству један део се употребљава за исхрану стоке.
Употребљавајући један део млека за путер и сир млеко се повољно уновчава, а вишак се употребљава за исхрану стоке. Други мање познат пример је са грожђем у Калифорнији. Тамо се вишак грожђа употребљава у индустрији конзерве. Тако је берба од 1929. године у укупном износу
од 1,8 милиона тона донела произвођачима 30% више но 'она из 1930 године у износу од 2,4 милиона тона.
Једно је јасно, на име, да би одржавање високих цена код пшенице имало за природну последицу повећање произвфдње па следствено и повећање вишкова. У колико би се већи део уништавао у толико би био већи губитак и у толико би он мање могао бити накнађен високим ценама, тако да би се могао очекивати са сигурношћу тренутак, кад би уништење вишкова проузроковало губитке, који се одр-
_ ТЕЛЕФОН 51.8.