Narodno blagostanje

Страна 524

који су већ дани. Због тога је одбор одлучио да претставници појединих националних конзорцијума који су се на брзу руку организовали готово у свима земљама, дођу у Базел да тамо заједнички преговарају о пролонгацији. Питање није тако лако. Нису све то обични кредити по текућем рачуну на основу измењених писама, у којима је утврђен рок повраћаја. Тих је око 1]. милијарду марака и с њима је споразум давно постигнут. Невоље су са тако званим рамбурсним кредитима. И технички и банкарски они су врло незгодни за пролонгацију. Рамбурсни кредит је у ствари есконтовање менице, која је везана на извесну количину одређене робе, која се обично налази на путу. Обично се рок те трате слаже са даном пријема робе од стране купца, односно дужника по трати. По таквој меници дугује купац робе, затим банка коју је дала у есконт у иностранство. Те се трате сматрају за најликвиднију активу. Американске, енглеске и француске банке су примиле те трате у реесконт, употребивши за то новац са чијим су повраћајем рачунали са највећом сигурношћу. У осталом коме се овде даје пролонгација, да ли купцу или продавцу робе или банци, која је дужник по тратиг Лако је могућно и врло вероватно да ће у много случајева дужник при пријему робе исту да исплати. Тако он испада из обавезе. Банка добија два пута исти кредит, једанпут га је повукла у реесконт а други пут га је добила исплатом. По себи се разуме да немачке банке, које у ствари добијају пролонгацију, нису могле да траже да им се пролонгирају кредити и за плаћенб трате. Али се ту испречила друга једна околност, на име питање девиза. Купац је платио робу у маркама, које се имају претворити у страну валуту, а њу даје само Рајхсбанка. Због тога што је Немачка у невољи са валутом, постоји цео проблем пролонгације иностраних кредита. Али је резолутност код главних поверилаца тако велика, да ће се и то питање ипак привести крају чак у пркос извесним јаким резервама од стране швајцарских банака.

Немачка дугује око 6 милијарди марака (100 милијарди динара краткорочно у разним облицима). За све те дугове добиће она пролонгацију од три и шест месеца, ma евентуално и дуже према врстама дуга.

Мора се претпоставити да ће економски живот у Немачкој да пође бржим темпом, да ће народно благостање да порасте, да ће капитал да се формира много брже, те да ће немачки дужници и повериоци бити у све бољем положају. Може се претпоставити да ће они бити у стању да у пролонгираном року исплате све своје дугове. Па ипак за те о каквој исплати дугова не може бити говора због недостатка валуте.

Пред аргументом да би се извршењем трансфера по страном дугу угрозила валута, пада сваки обзир. Нема више повериоца на страни, који би био у стању да инсистира нг наплати свог потраживања од Немачке, кад је у питању опасност компромитовања немачке марке. Међутим кад се има у виду да целокупна метална, подлога и целокупне видљиве резерве немачке привреде не износе ни једну трећину целокупног краткорочног дуговања онда је више но очигледно да пролонгација о којој се сад ради није решење питање и да проблем краткорочних дугова Немачке има да стоји дуго на дневном реду, и да још дуго времена буде једно од најактуелнијих међународних финансиских питања,

Американци све више наваљују на пролонгацију. Онљ нас потсећају на оног млинара из Осека, коме је један му: штерија остао дужан 50.000 златних круна па престао да павари код њега. Држећи да се дужник уздржава од пазарг само за то што га је срамота да узима поново робу на кредит, он га једног дана потражи и запита : „Што те нема код мене, као да си нешто дужан 7“

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр, 33

Страни капитали су у Немачкој ухапшени. Они не могу напоље, а да се не изазове катастрофа, а тиме би сва потраживања опет дошла у питање. Кад би се Немачка марка: поколебала, онда би тек Немачка била неспособна да врати дугове у валути.

Брисање репарација и ратних дугова.

Велико узбуђење је изазвала вест да Хувер намерава да ових дана покрене питање дефинитивног брисања ратних дугова и репарација. Тврди се да американски претставници код Банке за међународне обрачуне а нарочито у комитету за проучавање немачког привредног стања и сувише упадно намигују на ту комбинацију. Ми смо у прошлом броју казали да је неодговорно покретати то питање данас. Тај нам је предлог био непојаман с обзиром на то да је Немачка ових дана добила једногодишњи мораторијум, т. ј. да има још довољно времена да се прогласи двадесет пута инсолвентном. Међутим изгледа да се иза тога крије један опширан план у вези са приликама у Немачкој. Знају американски и енглески банкари да Немачка није у стању да врати дугове ни кроз шест ни кроз шеснаест месеци. Знају они да је једини начин на који могу њихове банке доћи до новца, који су дале Немачкој, један дугорочан зајам.

Они сматрају, да би један немачки зајам, који би имав првенство пред репарацијама, могао да успе. Првенство се може добити само тако ако се репарације потпуно укину.

Несумњиво је да су Енглеска, Италија и Јапан већ пристали на тај предлог. Али не верујемо да ће Француска пристати. Она је скоро два месеца одуговлачила стављање на снагу Хуверовог плана о једногодишњем репарациомом мораторијуму само због тога што је тражила да се сачува „принцип репарација“. Њена је теза усвојена ономад од стране комитета експерата у Лондону, јер је односнф незаштићеног дела одлучено, да нем. железнице месечно по“ лажу бонове од по 45 мил. марака. Тиме се маркира непри: |кссновеност права поверилаца на тај део. Тешко је посла тога очекивати да Француска пристане на брисање репарапија. Премда не треба губити сваку наду. Наименовањем економисте Tr. Франсоа Понсе за амбасадора у Берлину Франпуска је учинила један гест који није у обичају код ње. Тај је положај до сада повераван чистим дипломатама и политичарима. Бављење г. Понсеа у Берлину може имати велики утицај на француско-немачке односе.

Пруски плебисцит, г. Мусолинијева дупла „пјатиљетка“ и светски мир.

Неуспех пруског плебисцита добио је два потпуно супротна коментара у Француској. По првоме то је огроман успех и велики корак ка зближењу обеју земаља. И берзе су га тако схватиле. Али је националистичка штампа стала на гледиште да 10 милиона гласача за рат против Француске престављају докуменат о немогућности споразума. Париски лист „Евр“, јавља кореспондент „Политике“, лепо је кари» кирао то гледиште националиста: ако гласају за — хоће рет, ако гласају против, опет хоће рат.

Не може се ипак порећи да 10 милиона гласача про|тив немачке демократије у Пруској претставља врло озбиљ-

ну чињеницу. И активан министар д-р Шиле гласао је „за“.

Али греше француске националисте кад у томе гледају рат'ну опасност.

| Немачки народ се страшно боји рата. Зна се и зашто. Ми смо своједобно писали, да победа деснице значи рат споља, а победа левице рат изнутра. То исто пише оно|мад и параски „Тан“. Само ми смо разумели рат у пренос-

(ном смислу, а „Тан“ у буквалном. Ниједан народ данас није