Narodno blagostanje

Страна 774

Бр. 50

V. Bajić

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

— Као такотоба ш екопеотзкој робе —

(Svršetak polemike sa g. M. Stanojevićem).

I. Naš uvoz nije mnogo veći od izvoza

(6. Stanojević postavlja našem narodu dva imperativa. kao posledicu pasivnosti naše spoljne trgovine. A to su: da se ne sme uvoziti ono što nije neophodno potrebno i drugo da se moraju prvenstveno trošiti domaći proizvodi. Te svoje imperative zasniva on na činjenicama da je „Baš MVOZ mimogo veći od izvoza”. Prostodušni čitalac neće pretpostaviti da će g. Stanojević statističke cilre reproducirati drukče nego što su one faktički. Međutim dugogodišnjim posmatranjem metoda praktičara mi smo odavna stekli uverenje, da se oni lako rešavaju na to, da i činjenice izmene i podese ona-– ko kako im je potrebno za podržavanje teze. Zbog toga smo odmah po pročitanju njegovog govora zagledali u statistiku spoljne trgovine i našji sledeće podatke:

u milionima dinara

Godina [2707 Uvoz — ili 1929. 7.921.5 7.594.7 — 326.8 1930. 6.780.6 6.959.9 — 180.0 prvih 10 meseci 1931. 4.069.2 4.193.6 — 118.4

Kao što gore vidimo uvoz iznosi za 1929., 1930. i 10 meseci od 1931. godine okruglo 18.7 milijardi dinarara a izvoz toliko isto. Može se dakle reći da je za poslednje nepune tri godine naš uvoz ravan našem iZVOZII. G. Stanojević je dakle zasnovao svoj očajnički apel na narod na tvrđenju koje ne odgovara Iaktičnom stanju.

Il. Zašto je naš bilans plaćanja aktivan (а. Stanojević naziva izvoz narodnim prihodom a uvoz narodnim rashodom. Međutim nikakve veze ni sličnosti nema između pojmova uvoz i nacionalni rashod i izvoz i nacionalni prihod. Prihod je skup dobara, koje stekne određeno lice u određenom razdoblju, kao prinos njegove imaovine ili kao produkt njegove privredne

delatnosti. Pojam prihod tesno je vezan za одгедепо

lice (fizičko ili pravno). Kad se govori o prihodu jednog naroda, onda se razume zbir pojedinačnih prihoda. Ne postoji prihod naroda kao takav, on je uvek samo jedna suma, Zbir.

Pojedinci stiču prihod prodajom dobara, rada ili usluga u zemlji ili na strani, naravno nesrazmerno više u zemlji no na strani. Zbir pojedinačnih prihoda kod nas iznosi najmanje 50 milijardi dinara godišnje, a od tog najviše 5—48. milijardi dinara otpada na inostranstvo, ft. |. toliko primaju stanovnici Jugoslavije iz inostranstva. Prema tome ne može se izvoz nazvati prihodom u opšte, pošto se najveći deo narodnog prihoda stvara u zemlji. Ako se hoće da se izvoz i uvoz pošto po to dovedu u vezu sa narodom kao subjektom, onda se u najboljem slučaju može da kaže, da izvoz pretstavlja pazar naroda. Ali ni to ne bi bilo tačno, jer se pod pazarom razume samo prodaja za gotovo, a kod izvoza ima i veresije.

Izvoz nije ništa drugo do ono, što ceo svet pod njim ra-|

zume: protivvrednost robe izvezene iz zemlje, bez obzira na to da li je ona poklonjena (na pr. reparacije za Nemačku), prodana za gotovo ili na veresiju, i da li je

+

poslednja postala dubioznom. A uvoz je protivvrednost dobara, koja su prešla preko granice u zemlju, bilo da su poklonjena (reparaciono primanje), ili kupljena za gotovo, ili uzeta na veresiju — bez obzira na to da li se poslednja u opšte platila ili ne. Dakle izvoz ne može biti narodni prihod, niti uvoz rashod.

Kao što rekosmo, izvoz i uvoz nisu ni blagajnički . pojmovi (ulaz i izlaz) jer se ne plaća sav uvoz U gofovom niti se naplaćuje izvoz u celosti u gotovom. Ako je jedan narod uvezao za godinu dana 10 milijardi, a iz-

iVezao toliko isto, onda to ne znači mi u kom slučaju

da je 10 milijardi primljeno i izdato. Kod nas na pr. jedna trećina uvoza ide na veresiju, a 1/20 izvoza. Mi prodajemo gotovo sve za gotovo, a kupujemo vrlo mnogo na veresiju. A veresija se plaća kad se i kako se može. Prema tome uvoz od 6 milijardi dinara i izvoz od 5 milijardi kod nas znači pazar od 5 milijardi i izdava– nje (u istoj periodi) od samo 4 milijardi (1/3 manje).

Iz ovoga izlazi da i kad bi naš izvoz pretstavliao nacionalan prihod, a uvoz nacionalan rashod, ipak njihove vrednosti ne bi nam mogle ništa da kažu o tome, koliko smo deviza potrošili na uvoz i koliko ćemo dobiti za izvoz.

Drugim rečima trgovinski bilans kod nas nije slika kretanja plaćanja i primanja u dotičnoj godini. Pasivni trgovinski bilans kod nas još ne znači da smo više izdali no što smo primili u devizama.

Mi smo za 10 meseca ove godine izvezli 4.06 a uvezli 4.19 milijardi. Pasiva iznosi 118 miliona dinara. Međutim mi smo za isto vreme primili mnogo više deviza, no što smo ih izdali za uvoz. Naš račun deviza po osnovu spoljne trgovine ne samo da nije za ovih 10 meseci 118 miliona pasivan, već je sigurno aktivan.

Spoljna trgovina je najbolie razrađena teoriski. Postoji jedan zakon o spoljnoj trgovini, koji ni jedan praktičar nije mogao do danas da obori, naime da između uvoza i izvoza postoji iunkcionalni odnos preko bilansa plaćanja. Uvoz i izvoz su pozicije u bilansu plaćanja. Ako bilans plaćanja pokazuje tendenciju ka aktivnosti, onda izvoz pokazuje tendenciju opadanja iz razloga što visoke cene u zemlji kao posledica aktivnosti bilansa plaćanja favoriziraju uvoz, a OtežaVaju izVOZ. G. Stanojević misli da freba trgovačke komore da bde nad paralelizmom između izvoza i uvoza. Nad njim bde ekonomski zakoni. Automatizam je jači od sviju veštačkih mera. \

U ostalom kod mas vlada idealma sloga izmeđi иуога i izvoza. Neverovatan je paralelizam između tih dveju količina. Tako je n. pr. u 1929. godini uvoz bio 7.6 milijardi dinara, a izvoz 7,9 milijardi. U sledećoj 1930. godini padaju obe količine i to uvoz na 6,9 milijardi a izvoz na 6,7 milijardi. Za prvih 10 meseci ove godine takođe paralelno padaju uvoz i izvOz, UVOZ na na 4,19 milijardi a izvoz na 4.06 milijardi. Samo se tako objašnjava već spomenuta činjenica da je pasivnost trgovinskog bilansa kod nas u ovoj godini za 10 meseci samo 118 miliona dinara.

i