Narodno blagostanje

Страна 54 НАРОДНО

Ми не знамо како стоје продуктивна подузећа ЈБубљане, али је у сваком случају, и упоређењем с иностранством и имовним стањем љубљанских грађана, та сума и сувише велика. Она износи толико исто колико терети наших државних дугова на главу ста_новника. Љубљански тра бан дугују, које за Дре жаву које за општину, 5.000 динара. То је већ ка-

БЛАГОСТАЊЕ

|: На другом месту по величини долази Београд са 1871,48 на главу становника. По томе Оплит са 1741,67, затим Ниш са 1879,10, потом Загреб са 968,36. Најповољније стоји Нови Сад са 66,61 динара, а он спада у богате градове. Финансиско питање великих градова, као што рекосмо, мора бити предмет специјалне студије.

нов. о у |

NEKOLIKA

MIŠLJENJA

о LEČENJU NAŠE ŠUMSKE INDUSTRIJE

šumska industrija je naša najvažnija industrijska grana. Ona igra veliku finansijsku, političku, etičku i socijalnu ulogu u našem životu. Možda je eksploatacija naših šuma po obimu bila veća nego što je to bilo dopušteno po pravilima гасопа!nog šumarstva, ali sigurno bi i bez toga proizvodnja drveta bila velika, jer je veliko i naše bogastvo u šumama. U svakom slučaju šumska je industrija osigurala. sebi toliko važno mesto

u našem ekonomskom životu, da svaki poremećaj u njoj donosi |

potres celokupnoj privredi. krizu u šumskoj industriji, terveniše.

Zbog toga mi teško podnosiino i država često puta mora da in--

Prve gubitke Joše konjunkture, koje smo u ovoj industriji imali pre 5—6 godina podnela je država revizijom ugovora sa šumskim preduzećima i drugim olakšicama i koncesijama. Ali 1930., a naročito 1931. godine ušli smo u novu depresiju,

koja je daleko većeg obima. Mi nećemo da ulazimo u centralno | pitanje sadašnje depresije nego ćemo samo da rezimiramo i

kritički prokomentarišemo neka mišljenja, koja su se poslednjih dana pojavila u našoj javnosti. Izašli su i teoretičari i praktičari sa svojim predlozima o lečenju krize šumske industrije. Prvi su oživeli ono staro pitanje racionalne eksploatacije. To je bilo predmet članka ljeg stručnjaka za ova pitanja („Bankarstvo”, jan. 1932. „Izvoz našeg drveta u budućnosti”). Danas smo postigli vrhunac iskoriščavanja naših šuma, kaže g. Vasić. U Bosni je počela seča pre 40 godina i nije se vodilo računa o pomlađivanju i racionalnoj eksploataciji. Sigurno je da ćemo tu kroz 25—30 godina

iscrpiti sve staro drveće, a mlado neće prispefi za seču. Što se |

tiče hrastovih šuma, naročito onih u Slavoniji, čije je drvo naj|više cenjeno na stranom tržištu, njihovo |e iskorišćavanje, kako

kaže pisac, već pri kraju. Neće proći ni deset godina a mi te-:

ćemo imati više hrastovine za izvoz. Ma da će nam pored svega ostati prilični kompleksi neiscrpljenih šuma, ipak moramo #Ya-

čunati sa znatnim smanjenjem izvoza drveta od danas kroz 10,

godina. Zato g. Vasić traži da se još danas povede računa o

smanjenju eksploatacije ı da se unapred preduzmu mere kato'

kasniji manjak, koji on predviđa, ne bismo osetili.

Mišljenje g. Vasića je u suštini ispravno. Ali danas ni-

kome ne pada na um da preduzima mere kojima bi se htelo zlo

iz temelja iskoreniti. Traži se najneophodnije rešenje koje će nam'

makar i privremeno pomoći. U ostalom ograničenje produkcije, koje on traži, nametnula nam je nepoželjena depresija. Ona ovde služi kao prolazni korektiv razbojničkogz osiromašenja šuma.

Drugi glas dolazi od isto tako odličnog stručnjaka pro-.

fesora g. Dr. M. Marinovića („Politika” od 15. i 18. januara t. g.). Njegov predlo# se odnosi na ublaženje krize. šumske industrije putem produkcione preorijentacije. On zamera našoj šumskoj industriji da se uspavala za vreme dobre konjunkture

. ~ · 1 g. Dr. M. S. Vasića, našeg najbo-

gazdinstva i brzog” | || prilikama potpuno isključena. Ona sada nije u stanju da рге-

i ograničila se na produkciju sirovina i polufabrika{a. Prota njemu mi uvozimo. oko 300 miliona dinara gotovih drvenih Таbrikata godišnje, ı ako bi sve te artikle naša industrija sa malo napora mogla dati. Stoga bi bilo u interesu same #ndustrije, a i radi TamoZznog aktiviranja trgovinskog bilansa, odmah nadoуетан sadašnjoj industriji proizvodnju jinalnih proizvoda i unovčiti naše drvo u onih 300 miliona koje dajemo strancima.

G. Marinović je upao u tipičnu grešku u koju upadaju svi ekonomski laici kad tretiraju nacionalno-ekonomske pro, bleme. Njemu bi se moglo prigovoriti isto ono što je jedan od| bornik Beogradske opštine prigovorio pretsedniku inženjeru g.

Nešiću. Inženjer je negacija ekonomskog saznanja, jer je tehničar, a tehnika je prava opasnost za ekonomiju. Nije ni čudo bilo što se poslednjih decenija u čitavoj Evropi pojavio pokret da se tehničari upoznaju sa ekonomskim znanjem.

Nema ni jedne zemlje na svetu koja bi imala sve oblike industrije drvetom a specijalno finainih produkata. Razviće jedne industrije zavisi od mnogobrojnih prirodnih, ekonomskih, tehničkih i drugih okoinosti. Industrija se ne diže zbog bilansa plaćanja i trgovinskog bilansa, već zbog zarade. A trgovinski bilans i zarada su dve kategorije koje se često nalaze u su: kobu. Što se naša tako raširena i delomično tako jako razvijena industrija drveta ograničava samo na proizvodnju Ssirovina i polufabrikata ima dubokih prirodnih i ekonomskin razloga, koje bi svaki inteligentan industrijalac drveta mogao objasniti. U ostalom nigde u svetu nije strugara vezana sa ргоizvodnjom finalnih proizvoda pa se to ne može ni kod nas tražiti.

Plan о. Marinovića je neizvodljiv, jer je za svaku i najmanju preorijentaciju potreban kapital, a toga danas ima manje ' nego ikada. Napokon i suma od 300 miliona dinara mala ie prema kapacitetu naše šumske industrije.

Predlog го. Ulmanskog konkretniji je i ima više tržišnopolitičkoc smisla. On u jednoj izjavi koju je doneo ,,yTrgovinski glasnik” vrlo skeptično gleda na blisku budućnost našeg izvoza drveta. Prilike na inostranim tržištima su teške i toliko nesigurne da ih je feško uzimati za predmet sigurne kalkulacije. Zato on traži povećanje potrošnje drveta na unutrašnjem tržištu. Tu bi, po njegovom mišljenju, mogla država mnogo da učini. Ako bi ona pravila škole, kasarne, bolnice ı druge javne zgrade od drveta, uklonio bi se višak cgrađevnog drveta, Које najteže prolazi u inostranstvu. Ovakve i slične mere države svakako bi ublažile krizu ove industrije. Što se fiče apela na državnu intervenciju možemo reći da je ona prema današnjim

duzme folike gradnje da to ima većeg efekta na šumsku industriju. Mogu dakle doći u pitanje samo one koje budžet već predviđa te da se kamen i cigla zamene drvetom. Daleko smo razume se od toga da se upuštamo u pitanje da li je to za veće građevine u opšte moguće. Sem toga ova mera može doći u