Narodno blagostanje

& >

125 јануар 1932.

значи одлагање читавог рада, а омогућава дневнице и дијурне. Рад тога посебног тела свршио би се сигурно са изјавом да држава нема сретстава за помоћ, број незапослених: се не би тачно установио, али би се зато све дневнице наплатиле, То је пракса, која се не сме и у овом случају усвојити, Да је синдикална бирократија више водила рачуна о радницима, а мање о комисијама и дневницама, не би био потребан никакав посебни одбор, јер би они морали да знају колики је број незапослених, Ми сматрамо, да се организација акције за помоћ незапосленим може и мора једино спровести преко општина. Оне треба само да добију детаљне и стриктне упуте за утврђивање њиховог броја.

За правилно постављање проблема незапослености потребно је прецизирање разлике између индустриског радника пролетера,. у правом смислу те речи, и сезонског радника.

· Радник је онај, који је прекинуо све личне и имовинске везе са селом, и који нема свог сталног настана на земљи, нити његова породица, и живи од свога рада у индустрији. Сезонски радник је човек, који мора имати и других извора прихода. Али то не. значи, да је сезонски радник увек имућнији. један део има каквог било имовинског наслона, али један део је такођер пролетер, гоља, и у много беднијем стању него индустријски радник, због тога што је његова надница најмања. Ту није више проблем незапослености, него стари проблем сиротиње, |

Поред ове две врсте радника, постоје још и страни радници, чији број је, према реферату г. Јеремића округло 25 хиљада. На анкети су се баш претставници радника показали интрансингентни и тражили отпуштање свих страних радника, док су претставници индустрије упозорили на чињеницу, да су то већином квалификовани радници, које не могу наши да замене, Ова примедба је донекле тачна, али је могућно да по нека страна предузећа задржавају више страних радника него што би то било потребно.

Нормално, незапосленим се помаже осигурањем против незапослености. Тако је у целом свету: послодавци и запослени раг'-"" сносе терете тога помагања. Несумњиво, да то није доста у периодима сталне депресије и катастрофа али у данашњој ситуацији то је једина могућност код нас да се незапосленим помогне. То питање је покренуо на анкети г, Глазер, и ми сматрамо да је то први и најважнији задатак нашег социјалног законодавства, Досадање одлагање решења овог питања и противљење једног дела индустрије да плаћа прилоге за осигурање против незапослености знак је социјално-политичке реакције.

На анкети су, осим тога, изнесене разне конкретне комбинације, међу њима и оснивање радничких азила и склоништа. Мера, несумњиво потребна, и коју. може општина да спроведе, али она је само важна за инокосне раднике, и за оне, који тражећи посла морају да траже себи привремено кров над главом. Од других предлога, ипак се кристалише једна алтернатива: или помоћ или јавни радови. Или милост које друштво даје својим незапосленим члановима, или употреба радне снаге у продуктивне сврхе. Данас има радника, који раде за циглих 10 динара. Помоћ, која би се давала сигурно не би могла ни у ком случају да буде мања од 5 динара дневно, што је мало више него цена 1 кгр. хлеба. Када уважимо ова два момента, онда јавни радови са ниском надницом изгледају као идеална мера услед ниских надница. Потребна сретства нису тако велика, и увек би се могла мобилизирати. Тим више, што су ти јавни радови и неопходно потребни, н. пр. поправка наших путева,

ПОШАЉИТЕ ПРЕТПЛАТУ ЗА 1932. ГОДИНУ!

НАРОДНО ВЛАРОСТАЊЕ

(ipada 51

CEPE

Немачке банке су изложене непрекидном смањењу пасиве т ,ј. повлачењу капитала од стране улагача. Одговарање обавезама могућно је под условом ликвидације активе т. |. отказа кредита. Како гро дужника немачких банака чине индустријалци и како је један део природно или имобилизиран или ангажован тако у послове, да би исплатом кредита угрозили ток својих предузећа, то је Немачка морала да потражи друге методе за одржавање банкарства. Од првога дана банкарске панике Немачка влада је активно радила на сузбијању исте и на одржавању немачког банкарства у здравоме стању — у колико је то било могућно.

Шта је све Мемачка предузела за санирање свог банкарства

Међу првим мерама је било испомагање банака државним новцем. То је било у свима случајевима у којима је помоћ била хитно потребна. По себи се разуме да се та мера могла применити само према великим банкама: порески о6везник само је пред опасношћу да пад једне велике банке изазове огроман поремећај у целој народној привреди могао пристати на тако необичну употребу државне готовине. Друга мера је оснивање Гарантне и Акцептне банке о чему је „Народно Благостање“ већ писало. И ова је установа у главном имала да помогне само великим банкама и штедионицама. Међутим повлачењем капитала из банака дошле су средње и мале банке у тешкоћу и из економско-политичких разлога као и из разлога правичности држава је морала да помишља и на њихово спасавање. То се намерава постићи оснивањем Индустријске банке. Врло су интересантни детаљи тога плана :

Дужници који нису у стању да исплате своје обавезе банкама а чија су предузећа ноторно здрава, (ово се односи искључиво на акционарска друштва) емитоваће ново коло акција у номиналном износу равном њиховом дуговању код банака, и исте акције дати банкама у отплату својих дугова. Индустријска банка прима те акције од банке поверилаца као залогу по номиналној вредности преко текућег рачуна дотичној банци. Главница Индустријске банке износи 500 милиона марака, од чега ће бити уплаћена само једна четвртина, а даља ће сретства добити помагањем од стране Рајхсбанке или непосредно или преко поменуте Гарантне и акцептне банке, Као што видимо Индустријска банка ће давати кредите искључиво оним банкама, које су имале замрзнуте кредите код индустријалаца, а ове ће и даље неговати пословни однос са дотичним индустријалцима.

Ова трећа мера немачке владе веома је слична мери која је скоро проведена у Италији ради растерећења Вапса Commerciale Italiana. TaMo је такође основана банка под именом Јаз шо Mobiliare Italiano, која има за искључиви задатак да преузме целокупни портфељ ефеката Вапса Соттегстаје МаПапа. Разлика је према Немачкој само у толико што је овде велики број банака у питању, а тамо једна. Разлика је даље у томе што талијански институт који има да централише ефектни посао треба да набави срества путем емисије облигација. У колико је то изводљиво питање је коњунктуре на тржишту капитала. На крају крајева све се те мере могу свести, кад друкче не иде, на апел на новчаничну банку. То је код Индустријске банке у Немачкој изрично предвиђено.

Као што смо напоменули горњи се план може применити само на оне банкарске дужнике, који имају облик акдионарског друштва и који ће узети тај облик. Како је много предузећа у другим трговачким облицима, која дугују банкама, то се при извођењу горње мере није могло пропустити, а да се не помишља и на њих. И овде дух инвенције Немаца није био нарочито у полету: банке повериоци добиће благајничке записе Рајха у износу својих замрзлих потраживања, које наравно могу лако мобилизирати, а који се имају амортизирати у одређеном року,