Narodno blagostanje

Страна 84

никакав други предлог финансирања, сем што су млинари једачпут узгред напоменули, да би се требало прибећи другим изворима државних прихода. Али се од питања обезбеђења специјалних прихода за житни режим није ни једанпут одступило,

У толико је више изненађујући закон од 27. јуна, који, као што смо већ напоменули у пронстом броју, ни једном речи не додирује финансијско питање; а из правилника, који је дошао уз тај закон види се само толико, да ће држава ставити Извовном друштву потребну суму на расположење. Та. празнина у закону морала је бити изненађујућа, не само ва оне који су учествовали у стручној анкети већ за, све оне који су познавали наше финансијско стање. Стање државних финансија било је у јуну месецу прилично неповољно, приходи су били у "опадању док су издаци расли, и у то доба је већ постојао латентан дефицит. У осталом крајем месеца јуна није могло бити више сумње ни за кога да ће Хуверов мораторијум, који нам је проузроковао мањак у приходима од 900 милиона динара, сити усвојен. Другим речима било је апсолутно јасно, да држава из текућих срестава није у стању да фи"нансира житни режим. Џа ипак је поступљецо птотив елементарног принципа државнога газдовања, "наиме, да се при вотирању једнота кредита вотира у исто време и покриће. Та пракса не би била ништа, ново. Готово ни један већи државни издатак ван буџета код нас није одлучен Ya истовремено одређивање покрића. Али то ни у колико не умањује огромну опасност да једанпут инаугурисане. мера не претрпи фијаско због рђаво решеног финансиског проблема.

Финансијски проблем у ствари је био двострук : прво је било питање стварања капитала, за финансирање целокупнога посла, а друго стварања прихода, за покриће губитка на извозу. Ни једно од ова два питања није било регулисано законом од 27. јуна ни правилником. да питање финансирања ова се лакомисленост може објаснити у прошлом броју поменутим предрачуном генералног директора Извозног друштва, по коме је капитал од 600 ми-

лиона био довољан за, финансирање жетве с увере-

њем да, ће се он два, пута обрнути у току кампање, што значи да је довољно 300 милиона. Од тога ће се добити на, кредит путем ломбарда робе и коносамента, 140 милиона, тако да, је за финансирање потребно свега, 160 милиона динара. Али што се тиче дефинитивног губитка у документима нема никаквих података, да се у том погледу променило мишљење или да се поставила оптимистичкија протноза. Изгледа, да је прва процена од 250 милиона динара у неколико смањена — у колико се TO ВИДИ из једнога чланка објављеног у „Бремену од 29. јуна, а чија ћемо главна места ми овде репродуцирати, да би се показало да закон од 27. јуна није никаква омашка, већ да: је он тачно оживотворио „идеје којима се руководило министарство у томе тренутку. | „Унутарња трговина житом постаје слободна, пошто држава не монополише трговину житом у опште, већ само извоз и увоз. Промет пшеницом и млинским производима остаће и даље слободан, као што је то и до сада било. Као и до сада, трговци ће и даље куповати од произвођача и, као и земљорадничке и житарске задруге, продавати га извозном друштву, које ће вишкове извозити. Пошто: ће Друштво после 5. јула сваку количину куповати по нормалној цени од 160 динара. . ; „Претпоставимо да ће за извоз бити 30.000 вагона. Око 20:000 извешћемо сигурно по преференцијалу са Француском, Чехословачком, Немачком, Аустријом и постићи за

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

- | "Бр. 6

онолико боље цене, за колико нам ове државе буду спустиле од своје царине. Француска, на пр. може нам спустити царину толико да добијемо 50 динара изнад светске цене ва 100 кгр. Данас је та цена око 100; узмимо да буде 90. При извозу око 20.000 вагона држава би претрпела губитак од само 40 милиона динара. То је 20 динара од 100 кгр., пошто држава плаћа 160, а извозом постизава 140 динара (50 динара преко светске цене која је данас око 90 динара, а помоћу преференцијала).

„да остатак од 10.000 вагона губитак ће бити већи.

Државу ће коштати 160 динара 100 кгр., а мораће да прода

по '80; чист губитак од 80 динара од 100: кгр. На 10.000 вагона то чини 80 милиона динара.

дукупан- губитак би био, дакле 120 милиона. Томе треба додати трошкове до страних пијаца. Узмимо да ће ти трошкови бити просечно 30 динара од 100 кгр. На 3 милиона метарских центи (30.000 вагона) то чини 90 милиона динара. Цифра губитка пење се на 210 милиона. Она се може повећати само ако за извоз буде претекло 40.000 вагона или ако цене на пољу падну испод 80 до 90 динара, што није данас тако вероватно.

„Мора се истаћи још једна важна околност. Потрошачи хлеба не губе ништа. Они ће и од сад јести хлеб по истој цени по којој и досад. Они жртвују једино користи, које би могли имати од још даљег појефтињавања хлеба, ако би пшеница још ниже пала. То није никаква жртва“.

П. Да ли је био неопходан монопол извозаг ·

Министарство трговине и индустрије одлучује да остави слободну тртовину у унутрашњости, а монополише само извоз. Тиме је отпала потреба, за сваком новом ортанизвацијом, јер се претпостављало да је Извовно друштво било дорасло томе задатку. Та претпоставка подхрањивана је прилично распрострањеном верзијом у то доба, да је Извовно друштво у току кампање 1930./81. год. сјајно извело свој задатак примивши на себе половину укупног извоза (скоро 6.000 вагона пшенице).

Али се ипак могло поставити питање, зар се не би могао боље извршити посао да није држава, уводила, ни монопол за извоз већ да је и овај оставила, потпуно приватној иницијативи. да то гледиmre је било два, аргумента : један је полавио баш од самог Извозног друштва и почивао је на уверењу, да ивмеђу задатка које је оно имало да изведе у кампањи 1980./81. године и оног у кампањи 1981./82. тодине постоји велика разлико на првом месту у самом волумену посла. Сматрало је да друштво није дорасло тако отромном задатку, јер је већ било речи и у самој анкети да извов може бити мното већи од 80.000 вагона. Друто у земљи је било јог врло много старих искусних иввозника, који су по својој стручној способности били већа гаранција него и само Извозно друштво (а и по свом капиталу) за успешно избацивање вишка из земље. Кооперација мното руку, много глава и многобројних искустава ван Извознот друштва могла би само да побољша услове за извоз.

Ми бисмо радо приступили овом другом гледишту, да нису баш у доба кад је исти режим увођен у живот наступиле извесне околности, које оу тако рећи револудионирале услове за, извоз. То је био моменат кад су државе Средње Европе почеле

да прибегавају новим методама, за ограничење увоза

штенице и брашна. Немачка, је у то доба тражила да обезбеди себи увоз штшенице у Америци путем кредита, од две године (што је само делимично успело), Чехословачка и Аустрија су знатно повећале царине и поред тога почеле у исто време са контингентирањем · увоза. О друге стране питање преференцијала било је тада актуелно и изгледало је да ће моћи да, се оствари, било у облику једностранога са Немачком, или двостраног ва Чехословачком, Аустријом и евентуално Француском тако, да пе се