Narodno blagostanje

· 27. фебруар 1932.

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

#

Страна 131

V. Bajkić INDUSTRIJALIZACIJA Protivnici гпаизти ја Вгасце, — Čemu nas uči engleshi primer 27 пе 05 једпа зтетја Pp: alati

(Dragi članak)

1. Protivnici industrijalizacije

Industrijalci su svuda i u svima vremenima bili najveći protivnici industrijalizacije. To važi i za pretstavnike ostalih privrednih grana. To leži u čovekovoj težnji da sa što manje žrtava postigne što veću korist. Proizvođač to ostvaruje preko cena. Stoga je kod prodavca težnja da dobije što veću cenu. A to se postiže smanjenjem ponude ili povećanjem tražnje. Nisu retki primeri da industrijalac dejstvuje u oba pravca ali se mnogo radije hvata onoga prvoga: smanjenja роnude, što se postiže smanjenjem proizvodnje odnosno uvoza. Otuda vidimo proizvođače u svima granama pa čak i u poljoprivredi da teže monopolu. Iz te težnje su postali esnafi, čiji je glavni cili bio suzbijanje odnosno ograničavanja pojava novih radnji. U tome su najnemilosrdniji bili srednjevekovni zanatski esnafi, koji su postavljali tako teške uslove za majstorsko pravo, da su kalie obično ceo vek provodili u ,,vandroku”, idenju iz mesta u mesto.

· Isto imamo kod industrijalaca. Oni se vezuju u ringove i slične organizacije, naravno kad rade isključivo za domaće tržište — i čine teškoće pojavi novih tehnički i organizatorski modernih poduzeća. Iz toga se vidi koliko je nacionalno opasna lozinka o dužnosti vlade da vodi računa o željama organizacije interesenata. To znači staviti posebni interes pred nacionalnim. Poslednji će biti industrijalci, koji će se pitati, da li nam je potrebno novo preduzeće iste branše. Njihov je odgovor uvek negativan. Nama ne treba!

To nam najbolje dokazuje slučaj sa Batom. Isprsili se industrijalci ma sred Terazije i pozivaju narod na uzbunu protiv jedne nove fabrike. Ima ih devet. Sve su se podizale i razvijale kako su umele i mogle. Od jednom desetu nećemo. Naravno jedino zato što će ona da obori cene, Međutim nacionalno-ekonomski to je rešavajući razlog u korist svake nove fabrike.

U ekonomskoj istoriji nisu retki slučajevi da su i trgovci uspevali da spreče industrijalizaciju. Ova je često kraj jednoj grani trgovine ili basnoslovnim zaradama. Možda je za to najklasičniji primer u svetskoj privrednoj istoriji onaj sa rafinerijama nafte u Francuskoj. Još u toku XIX veka u Francuskoj se bila razvila industrija rafinerije nafte, tako da je 1902. od celokupne domaće potrošnje 85% prerađeno u zemlji, a 15% uvezeno prerađeno.

Svi pokušaji jedne grupe kapitalista da utiču na cene petroleuma ostali su bili bez uspeha, jer je bilo nemogućno skupiti sve rafinerije pod jedan krov. Kako je petroleum tada bio u Francuskoj artikal na kome se mogla postići velika zarada, to su velike kapitaliste odlučile da državnom intervencijom onemoguće rafinerije. Ove su i inače imale težak položaj usled minimalne caTinske zaštite. Uvođenje takse na petrolej 1903. godine učinilo je položaj rafinerija još težim i one, jedna po jedna, zatvaraju se. Etekat te mere bio je da je 1913. godine (tačno deset godina docnije) odnos izmeđ uvezenih i u zemlji proizvedenih artikala bio obrnut onom

2

„04 1903. гофте: ганптапо је џи хеп зато 15% а ' uvezeno je 85%. Velike trgovačke kompanije uspele su da parališu jednu domaću industriju, koja se podigla iz sopstvenih sretstava i u večitoj borbi. U toj kampanji protiv rafinerija bili su umešani prsti domaćih trgovaca petroleuma, stranih rafinerija i trgovačkih kompanija. U štampi toga vremena pisano je protiv tih protivnika domaće rafinerije; čak je pala reč da je jedna strana država dala finansiska srestva radi zatvaranja francuskih rafinerija.

I danas su trgovci proizvedene nafte najveći proftivnici rafinerija. Kad rafinerije počnu da podmiruju celokupnu domaću potrebu i, kako one obično organizuju distribuciju to za velikog spekulanta sa proizvodima nafte nema više mesta. A nema slađe pare od one koja se dobije na brzu ruku na javnim nabavkama. U normalno doba nesme niko da pomisli da nudi državi veće količine proizvoda nafte pre no što je ne obezbedi. Ali, otkako je izbila kriza u industriji sirovina to je otvoreno polje najsjajnijoj špekulaciji. Podnose se ponude, pa se onda kupuje, po partijama, po celom svetu, i kako uvek postoji po koji proizvođač ili trgovac, koji se nalazi u teškom položaju to se ovde onde roba može kupiti vrlo jeftino. A ako se nikako ne uspe, ohda se ustupi zaključak po ceni koštanja.

Eto zbog tih mogućnosti zarade trgovci nafte su najveći protivnici domaće proizvodnje. Zbog toga se pitanje pojedinih industrijskih poduzeća ne može da raspravlja s producentima iste branše, a još manje s trgovcima, jer su oboje načelno i pod svima okolnostima protivnici novoj konkurenciji.

Il. Čemu nas uči engleski primer?

Ni ostali svet nije ceo za industrijalizaciju. Ima ljudi koji su iz raznih čisto idejnih, a često političkih razloga protivnici industrijalizacije.

Međ glavnm motivima te vrste igrao je u razviću industrije u svetu veliku ulogu „strah od proletarijata”.

On je naročito u Rusiji bio glavna smetnja u razviću gradova. Od kako je radništvo organiizovano u političku stranku izvesni konzervativni elementi ustali su protiv industrijalizacije. Međutim nigde taj otpor, sem u Rusiji pre rata, nije došao do većeg značaja. Čak ni Kajzer Vilhelm 'koji je prvih godina svoje vlade stavio socijaliste van zakona, nije sprečavao industrijalizaciju. Атоштепа! рофрцпо пеозпоџап. Danas su radnici u većini: u Australiji i Engleskoj, a u vrlo velikom broju 1 Nemačkoj, Severnoj Americi, Belgiji i t. d. Ne može se reći da socijalni mir stoji na slabijim nogama u pretežno industrijskim zemljama. Jdš manje se može reći da su radnici u svetskom ratu bili loši vojnici. ·

Ima romantičnih pisaca koji tvrde da je svet zasićen industrijom. Zbog toga što je kod nje produktivitet neograničen ona prirodno teži hiperprodukciji. Da će sledstveno doći dan kada se od industrije neće moći živeti. To su proricali u Nemačkoj Vagner, a u Francuskoj Žil Melin pre 30 godina. Ali su oboje bili loši