Narodno blagostanje
Страна 134
НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ БЕО
~ ___ ДОГАЂАЈИ И ПРОБЛЕМИ
Афера сарајевске Трговачке и кредитне
"Трговачка и кредитна банка постала је фузијом југословенске кредитне банке и трбанке говачког д. д. и Хрватске трговачке и обртничке банке д. д. Сарајево. Прва није ништа друго него „национализована“ Маџарска банка и трговачко д. M. из Сарајева, која је постојала око 30 година.
Хрватска трговачка и обртничка банка основана је 1920. године и као хрватски настројена бацила је удице у хрватски део народа. |
Изгледа да ни првој ни другој посао није добро ишао. Како су обје имале заједничко то што су искоришћавале племенска осећања наивног света, дошло је 1928. год. до фузије којом су приликом отписале дубиозне тражбине ради чега је употребљено од акционарског капитала и резерва 5,250.000.— динара. Пре две године банка је већ била у очима обавештених завод који треба да преда кључеве суду. Али функционери то не дају. Грчевито се хватају својих веза, измамљују новац од свих државних институ.ција, апелују на патриотизам друштава, појединаца, а где то не помаже служе се лажи и обманом. А када су пре кратког времена морали положити оружје показали су се резултати њиховог рада.
Банка има државног новца око 6 милиона динара. Само Главној братимској благајни она дугује близу милион динара, Средишњем уреду за осигурање радника преко 1,800.000, Поштанској штедионици близу 2.200.000—, Делегацији Министарства финансија у Сарајеву око 1,150.000.—, Оделењу социјалне политике у Сарајеву 64.000.—, Дирекцији државног рудника у Семизовцу преко 36.000.—, Радничкој комори 146.000— и т. д. Као функционери разних друштава банчини претставници успели су од ових да сакупе око пола милиона динара.
Од Обласног одбора Црвеног крста у Сарајеву су узели близу 28.000.— динара, од Аеро клуба 77.000.—, Адвокатске коморе 11.700—, Фонда за градњу соколског дома 69.200.—– Црквене касе 2.500.—, Потрошачке задруге службеника државних железница 109.200— динара, од Фонда отправника исте задруге 91.640.—, Напреткове задруге 8.300 и Бог зна докле би још могли низати њихове жртве. Али ни то није све. Сем државе и друштва појединци, ситне штедише, трговци, наши исељеници у Америци све је то претстављало широко поље за рад. Само у западној Херцеговини 500 кућа ситних штедиша, садилаца дувана уложило је свој новац што у акције, што на уложну књижицу. Јужна Америка је два пута посећена од банчиних изасланика. Од тамошњих наших исељеника су покупили око 3 милиона динара. А како им је и то било мало бацили су се на најординарније преваре. Већ постоји читава серија кривичних тужби против функционера банке. Тужила. их је Хрватска тискара што је протузаконито дошла у положај њихова дужника, чиме је оштећена за 701.000 дин. ; затим трговац Изет Мухамедагић за протузаконито реесконтовање његовог бјанко акцепта на 14.000 датог за покриће неискоришћеног кредита, Хиршлер за наплату реесконтоване менице од стране банке и других незаконитости, Рупик због неизвршене дознаке од 13.000— динара фирми Шрадер и комп. у Чехословачкој и т. д.
Од 8,256.057 динара меница банка је реесконтовала 7,677.652.—- дин. За 11 последњих месеци изгубила је, како сама каже, 8 милиона; а „Југословенска пошта“ тврди да губитак износи стварно 21 милион дин.
По свршетку рата код нас је настала сјајна коњунктура за све политичке шпекуланте. Читава хорда гра-
=
бежљивих потрчала је да што пре покаже своја национална
осећања. У колико је чија прошлост била мутнија у толико је његов помирљиви став више котирао. Отварала су му се сва врата и обасипан је почастима. Од њега се тражило само једно: никад у опозицију. То је био услов да се сматра државотворцем, а било је толико примамљиво да је један бивши министар опијен дражима свога помирљивог става ускликнуо: „Волим кило владе него два вагона опозиције“.
Тако-су и функционери Трговачке и кредитне банке успели да ступе у прве редове. Прогурали су се у сва главна друштва свога места, преко њих створили сјајне везе и после тога у њихово национално осећање, државотворство и заслуге за народ није нико смео да дирне. Обавили су се плаштом конструктивног друштва, да би сакрили крајње деструктиван рад. Грехови њихови нису се смели дирати јер су се одмах појављивали браниоци који су истицали њихове „заслуге“ за народ. Са колико се цинизма оперише тим заслугама и колико се тим обмањују необавештени показује најбоље случај да се приликом овог скандала појавио у са-
рајевској штампи један чланк који је виновнике бранио њи-
ховим заслугама.
Нас више не интересују окривљени функционери банке, јер сматрамо да они морају већ сви бити затворени. Остаје још да се извиди како су смели претставници државних институција да уложе толики новац у једну несолидну банку. Колико је нама познато тај новац по закону мора да се улаже у Државну хипотекарну банку, Поштанску штедионицу и Народну банку. О томе мора да се поведе рачуна јер се не сме дозволити да држава код сваког краха мора да губи милионе.
Изгелда на први поглед да је тешко, скоро немогуће, раздвојити дужнике од поверилаца. јер, у истину, сваки дужник је истовремено поверилац и обратно. Међутим, у практичном привредном животу видимо ту поделу и она претставља фронт двају противположених интереса. Значи, да постоји као реална чињеница у привреди. Како је могуће то груписање» Оно се врши на бази претежног интереса поверилачког или дуж“ ничког. Ради одбране тога интереса стварају се организације. Једна од најмоћнијих поверилачких организација код нас је Друштво за заштиту веровника у Загребу, и зато је његов предлог за ревизију Закона о принудном поравнању ван стечаја интересантан. Занимљива је историја овог правног института код нас. 1. децембра 1921. проширена је принудна нагодба од 1. септембра 1916. коју је донела још аустриска влада, на целу Југославију. Међутим, врло брзо почела је кампања против ње, и укинута је 1. априла 1925. године. Пет година без принудног поравнања показало је многима да је ова правна установа и потребна и корисна. И коначно, поново је уведена новим законом о стечајном поступку од 1. априла 1930. године. Али није требало дуго чекати: незадовољство се брзо појавило. Ни две године практичне примене, и већ се тражи њено укидање. Образлаже се данашњом привредном депресијом и потребном заштитом поверилаца, који су, више него икад, у оваквим временима изложени опасности преваре са стране дужника злоупотребом принудног поравнања.
Ми смо у принципу за поравнање ван стечаја. То смо већ неколико пута нагласили у „Народном Благостању“. Нарочито због тога јер користи и дужнику и повериоцу. Стечај значи уништење имовине. Значи дефинитивно избацивање дужника из привредног живота. А то је основна, економска разлика, између стечаја и принудног поравнања, коју предлози Друштва за заштиту веровника ниште,
Чељуст интересента