Narodno blagostanje

Страна 420 НАРОДНО

релативне скупоће индустриских производа смањили су се реални приходи и произвођача првих артикала. У том је криза аграра и производње сировина. Услед апсолутног (номиналног) смањења прихода код широких слојева поменутих продуцената није индустрија у стању да уз старе високе цене исти волумен производње уновчи. Она производњу. ограничава или обара цене и у том је индустриска криза.

Национално изолирана златна инфлација само би повећала ту несразмеру. Фамозне маказе цена само: би се још више отвориле. Јер, гграрни производи и сировине стално су под утицајем светских цена, а индустриски артикли много су неодвиснији од светских цена. Нарочито би у земљама извозницама аграрних и сировинских производа оваква ин-

"флација увећала беду односних произвођача. Осим тога би

се у оквиру саме индустриске производње диспаритет између индустрије, изложене међународној конкуренцији и заштићене индустрије, који се већ сада тешко осећа, — после инфлације још повећао.

И тако се жртве нужне за амортизовање зајмова помоћу којих је инфлација провађана не би исплатиле.

ИП. Међународна инфлација

То су главни разлози који нагоне монетаристе да своју терапију преведу на међународни план. Тада се, наиме, не би појавиле поменуте штетне последице убризгавања већих сума новога новца. Када би се споразумеле главне финансиске и индустриске земље о проширењу кредита, не би практички ни за једну од тих земаља постојало иностранство које би задржавало на старом нивоу цене продуката оних грана чији се продукти извозе или увозе. Иста инфлација која би постојала на националном тржишту појавила би се и на светском. Не би се увећала диспропорција цена између аграрних и сировинских производа, те индустриских производа, и затим између производа импортно-експортних бранша и производа локално везаних бранша. Тражња која би се код првог обрта допунског новца појавила, код потоњих бранша не би се смањивала код сваког даљег обрта тог новца. Јер, иако би произвођачи тих бранша један део тако зарађеног новца употребили за набавку са стране, ипак би тај мањак код другог обрта новца био компензиран оном квотом допунског новца, која би се употребила за куповање производа са локално везаном ценом. Наиме, као што је речено, код светске златне инфлације додао би се сразмеран део допунског новца већ постојећем и у производним гранама, које увозе или извозе, што не бива код националне златне инфлације. Најзад, иако би и код интернационалне инфлације један део новог новца отишао у иностранство ради набавке страних добара, исто тако би и иностранство повећало своју тражњу на туземним тржиштима, јер бини у иностранству постојала инфлација. Трговински биланс и интервалутарни курсеви не би дошли у опасност.

Све то доказује да интернационално увећање пуновредног новчаног оптицаја не би имало оне штетне последице, које би неминовно имало национално увећање тог оптицаја. Оно не би покварило ситуацију. А да ли би било у стању да крене привреду из садање учмалости 2

А, Промена односа пена међу разним категоријама добара + ,

Сва објашњења узрока кризе која озбиљно долазе у обзир даду се поделити у две групе.

У прву групу ишле би све оне теорије које налазе кривца у том што у свим производним гранама тражња вије расла паралелно са проширеном продукцијом. Није првобитно само у једном делу производње тражња заостала за понудом и није тек услед пада прихода у том делу производње — тражња заостала за понудом и у другом делу производње, Није смањење аграрних прихода (које је ре-

БЛАГОСТАЊЕ. Бр, 27

зултирало из аграрне хиперпродукције) довело до подкон-

сума на индустриском пољу. Напротив, у свим гранама привреде тражња је заостала више или мање истодобно и па-

ралелно. У ову групу спада теорија која тврди да снабдевање новцем није напредовало сразмерно са ширењем производње услед недовољне продукције злата и његове неуме: сне поделе међу народима (Касел, Кенз). То је теорија из области теорија структурелне инадаптације. Затим спадају овамо неке коњунктурелне теорије. Пре свега, теорија претеране штедње. У фази коњунктуралног полета почиње се јаче штедети: Уштеђује се један део прихода који би у нор-

малном случају морао бити намењен потрошњи. Услед тога.

најпре почну падати цене потрошним добрима, и то мање више подједнако на целој линији; затим се та беса преноси на производна добра, где обично изазива катастрофалне последице. По једној опречној монетарно-кредитној коњунктуралној теорији, штедња не напредује паралелно са потребом и могућношћу нових производних инвестиција. То диже каматњак до те висине, да не само да престаје подизање нових предузећа, већ и стара престају радити, да не би своје краткорочне дугове пролонгирали под сувише високом каматом,

Заједничка карактеристика свих тих теорија је у том што узрок кризе виде у мање више истодобном и паралелном падању робних цена у свим производним областима. Није крив несразмер између цена робе разних бранша него несразмер између производних трошкова и цена робе у свим гранама. i

Ако је узрок болести заиста у овом несразмеру, онда ће повишене цене робе које буду резултирале из повећаног оптицаја — претстављати лек само онда, ако се цене „трошковним добрима“ не буду такође дигле или бар ако се не буду сразмерно дигле. Само у том случају може доћи до оне марже, која је у стању дати. одушке привреди. И одиста нема изгледа да би цене „трошковних добара“ ма из далека следиле хосу цена робе. Један део трошковних цена фиксиран је законом и уговорима на дуже рокове (јавне дажбине, амортизација и камате зајмова, колективни уговори с радницима). Највећа опасност прети од радничких синдиката, опасност да по истеку уговора затраже сразмерно повишење радничких плата. Али при данашњем опсегу беспослице мало је вероватно да би се радници појавили са тим захтевима. Радници су успевали да дигну наднице само при јачој тражњи радне снаге. Када би радници успели да после извесног времена из инфлације дигну наднице сразмерно порасту робних ангро-цена, обуставио би се рад баш у оним предузећима, која су прорадила на основу марже омогућене стабилношћу трошкова. Уосталом, радници неће имати разлога за сразмерно подизање својих надница — у поскупљењу живота. Детаљне цене увек заостају за развитком цена на велико, те према томе живот неће поскупити сразмерно повећаном оптицају новца и сразмерно пораслим ценама ангро. Да задрже реалне наднице на постигнутој висини, радници би морали повисити наднице у мањој мери но што се повећао оптицај и цене ангро.

Зато, ако су поменуте теорије тачне, светска инфла~

ција златног новца претстављала би лек за кризу.

Друга група теорија налази узрок за кризу у анар-

i

хичности садањег привредног система: Из разних разлога

продукција извесних група добара на пр. аграрних производних добара и т. д., предњачи знатно пред тражњом, односно не смањује се упоредо са смањеном тражњом, а друге групе заостају за тражњом. На хиперпродуктивним местима долази до смањења прихода, и то утолико већег уколико је хиперпродукција већа и уколико је тражња за дотичним добрима нееластичнија. Познато је да је код извесних производа (на пр. код простијих аграрних производа) један мали

ek aaa ira ops aR e A ai e O a