Narodno blagostanje

2, јудн 1932.

"вишак над тражњом у стању да катастрофално обори цене,

Када смањење прихода из поменутог разлога захвати довољно широке слојеве продуцената, почну падати и цене грана које нису у хиперпродукцији, које су можда у потконсуму. Кад би затим цене тих производа могле пасти у довољној мери, произвођачи хиперпродуктивних грана повисили би опет свој реални приход, иако на једном нижем номиналном нивоу. Међутим, нехиперпродуктивне гране не могу у тој мери спустити своје цене због нееластичности трошковних цена. У дилеми да ли да продукују у истом опсегу уз знатно смањење цене или да продукују уз готово исте цене, али у знатно смањеном опсегу — оне су присиљене да изаберу потоњу алтернативу. И тако би првобитни кривац за кризу био у несразмери између цена разних категорија робе.

Кад би се болест заиста састојала у овом поремећају, како би дејствовао прилив допунског новца 2

У први мах би несумњиво робне цене скочиле упоредно и у хиперпродуктивним браншама. Али, ако је горња теорија тачна, маржа између цена трошкова и цена робе не би била свуда једнака. Она би, шта више, била врло различита. Онде где производња ради са прилично великим губицима, она се не би ни појавила. Сав ефекат од инфлације био би у ишчезавању или у смањењу губитака. Тамо где произвођачи раде сами са члановима своје породице без знатнијег запослења туђе радне снаге, на пр. у ситном "аграру и занатству, не би се такође појавила маржа. Само би се дубоко потиснути животни стандард подигао, иако ве"роватно не би достигао ниво пре кризе. Наднице пољопривредних радника приближиле би се свом ранијем смеру према надницама фабричких радника.

Укратко, ефект упоредног повишења цена био би тај да за нове предузимаче не би сви облици производње били једнако привлачни. Аграр сигурно још дуго не би привлачио нове капитале. Ту би се, шта више, и после светске инфлације осећала потреба извесне редукције производње. Постојале би велике диференције измеђ притиска на разним местима привреде и капитали би поврвели на места најмањег притиска. То би, ипак, довело до извесног обарања робних цена споредних група добара. А пошто на другим местима привреде, у ранијим хиперпродуктивним гранама, не би било нове конкуренције, задржале би се тамо цене на нивоу који је постигнут инфлацијом. И тако би био смањен или можда и уклоњен несразмер цена између разних робних категорија и тиме елиминисан узрок привредног дезеквилибра.

Дакле, било да је узрок кризи у поремећају цена између робе и трошкова, било да је у поремећају цена између разних категорија робе, светско повећање новчаног оптицаја не само да не би имало штетне последице национално изолираних инфлација, него би шта више много допринело и решењу привредне кризе.

Стога је прва тачка планиране конференције, како новине јављају, питање кооперације новчаничних банака. Најпре мора бити начелно прихваћена идеја о корисности светске новчане инфлације и о кооперацији емисионих банака, која је у ту сврху нужна.

А сада долази питање, како да се омогући учество-

вање у том послу и оним опасана које се налазе на рубу

златног покрића 2

Б. Питање средстава за експанзију кредита'и питање начина убризгавања нових кредита

Да би дошло до повољних последица увећаног нов-

чаног оптицаја, није потребно да баш све државе приступе

златној инфлацији. Довољно је' да приступе финансиски и

индустриски јаче развијене, Једне од њих имају довољно

златних резерва за проширење нотног кредита као: Северно-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 421

америчка Унија, Француска, Белгија, Холандија и Швајцарска. Друга група оделила се већ од система златног покрића, те за њу проширење емисије не може бити проблем. То важи за Енглеску, већину њених доминиона, нордиске земље, главне јужно-америчке републике и Јапан. Проблем постоји само за трећу групу сила: које су задржале норму златног покрића, а немају га довољно за повећање емисије. То се односи у првом реду на Немачку и, затим, на остале централно-европске и југоисточне-европске земље, уколико су ове уопште обзиром на њихов мали спољно-трговински биланс нужне за кооперацију. Немачка је са својим огромним билансом (она је на трећем месту по обиму своје спољне трговине) свакако неопходна у поменутој међународној сарадњи. Поред ње би можда биле пожељне још и Италија, Чехословачка и Аустрија.

Питање је, како да се овим земљама омогући новчанична експанзија. По програму предстојеће конференције, имало би се то најпре покушати новом поделом злата, т. |]. опсежним зајмовима у злату. Држим да обзиром на тешку ситуацију поменутих земаља, нарочито Немачке, нема изгледа за ову солуцију.

Једна друга солуција била би у одвајању тих земаља од система златног покрића. Такво решење било би мало симпатично земљама које намеравају задржати златно важење. И то с правом. Искуство је показало да валуте кад се одвоје од злата и без икакве инфлације губе сваку стабилност. Вредност таквих валута зависи, додуше, у последњој линији, од платног биланса, али психолошко дејство одступања од злата увек је један фактор који делује неповољно на плаћања. При том вреди истаћи да платни биланс поменутих земаља нагињу и иначе пасивности.

Стога би валуте тих земаља, када не би биле за злато укопчане, при упоредном ширењу новчане циркулације у целом свету могле подлећи јачем колебању а то би угрозило извоз земаља са златном валутом.

К томе, систем папирне валуте нагиње увек више инфлацији из буџетарне нужде, него ли систем златне валуте. То ствара код иностраних поверилаца неповерење. Ове су земље, међутим, и те како упућене на стране кредите и стога ће се вероватно и оне саме опрети напуштању златног важења.

Према томе, преостаје једино да се у свим земљама 'у истом сразмеру смањи финоћа новчане јединице. Тако би била омогућена база за експанзију и у земљама сиромашним златом, а да се златно важење не би морало напуштати нити кварити више но у другим земљама.

Колико се може разабрати из програма конференције ни идеја употребе сребра у монетарне сврхе, „ремонетизација сребра“, није комбинација.

Даље, снабдевање света новим новцем било би решено и онда кад би успело увести светску валуту, било поред националних валута било наместо њих. Стога се и питање светске валуте појављује на програму конференције. Уве-

дењем светске валуте не би био решен само проблем „поделе

злата“, него и питање кооперације нотних банака, и то на најидеалнији начин, пошто би новчана емисија целога света била централизована у једном заводу.

Најзад, кад буде решено питање снабдевања новим новцем, требаће решити проблем којим путем да се пусти у оптицај. Како избећи већ толико пута посматрану чињеницу да'се нови новац тек што је изишао из новчане банке завлачи у чарапе, касе, сефовер

Свакако треба напустити идеју, да ће у почетку бити могуће кредитирати нове инвестиције. Као што је већ речено, привреда сада избацује новац који је већ у њој и немогуће

је натурити јој нови новац. Док не крене привредни живот,

нико неће да у њега инвестира свој новац. Једино би при-