Narodno blagostanje

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 451

16 јулн 1932.

Zivojin M. Perić, profesor Univerziteta, Beograd.

AKCIONARI PRIVILEGOVANE AGRARNE BANKE I STEČENA PRAVA

(Povodom ćlanka G. prof. Dr-a V. Bajkića: „Nepovrediva prava akcionara“, u br, od 30, Aprila 1932. god, „Narodnoga Blagostanja“).

| (Svršetak)

Naknada zbog povrede stečenoga prava zakonom još manje bi se mogla zahtevati, ako nepovrednost stečenih prava ne bi bila ustavno načelo, ako, u tom DO-.

· gledu, Ustav ne bi ograničavao zakonodavnu vlast. Mi, smo već videli da, u tom slučaju, nepovrednost stečenih prava nije pravni nego čisto i samo socialni princip, i, onako isto kao što niko ne bi mogao izvoditi za sebe pravo na naknadu iz toga što bi, n. pr., zakonodavac prešao preko jedne nonmme morala ili filosofskopza odnosno naučnoga principa, isto tako ne bi se mogla tražiti naknada štete zbog povrede jednoga socialnoga! principa pa, dakle, ni zbog povrede principa stečenih | prava, koji, ako nije Ustavom zajamčen, jeste, kao što!

smo rekli, samo jedan društveni princip. |

U ostalom, ni u kom slučaju ne bi se mogla dati jedna pravna konstrukcija po kojoj bi pojedinci bili ovlašćeni tražiti od države naknadu zbog povrede 51е- | čenoga prava. Jer, najpre, to pravo ne 'bi se dalo razu- : meti, u koliko je reč o državi kao vlasti (javno-pravna ličnost): država kao takva ne može biti obavezna prema! pojedincima nad kojima stoji i kojima zapoveda, to bi' značilo da suverena vlast nije potpuno suverena, dok, međutim, tu vlast niko i ništa ne ograničava. Što se, pak, tiće države kao privatno-pravne ličnosti u kome svoj-, stvu država može, kao i svaki pojedinac, stupiti u pri-

vatno-pravne odnose pa, dakle, biti i obavezna (S 19.'

Srp..Građ. Zak.), postavlja se pitanje: na osnovu čega”

bismo državu kao privatno-pravnu ličnost, pri svem tom

510 je ona, onako isto kao i drugi pojedinci, nekriva i

neodgovorna za ono što zakonodavac određuje i naređuje, mogli osuditi na naknadu štete zato što је zakonodavac povredio stečeno pravo nekog pojedinca?

Onaj koji je povredio stečeno pravo, t. |. zakonodavac

(država kao javno-pravna ličnost, kao suverena vlast)

ne može biti pravno odgovoran a onaj koji može biti pravno odgovoram, |. j. država kao privatno-pravna ličnost, nije povredila stečeno pravo. Da bi bilo drukčije, t. j. da bi država kao privatno-pravna ličnost ovde odgovarala, imao bi zakon :koji se rasprostire i na stečena prava to izrečmo normirati i narediti da državna blagaina (fiscus) isplati naknadu štete pojedincu kome je zakonom oduzeto stečeno pravo u pitanju'). Kod zakona ius cogens-a uvek se podrazumeva da је zakonodavac stavio tu obavezu na teret državi kao privatno-pravnoj ličnosti. Istina, po jednoj teoriju koju je naročito razvio L. Duguit, čuveni francuski pravni na-

1) Slično tome postupa država (kao suverena vlast) onda kada priznaje pojedincima pravo na naknadu štete i u sluČaju ako im je ova pričinjena organima javne vlasti (v. čl, 18. današnjega našega Ustava, S 25. Zak. o Sudijama Hedovnih Sudova, od 18. januara, 1929. god. i 8 78 od, 1. Zak, o Činovnicima od 31. Marta, 1931. god.). · |

| državu. U ostalom, onako isto kao što

učnik, trebalo bi pojedincima pružiti zaštite protiv svemoći zakonodavčeve, specialno u slučaju kada on povredi stečena prava, na taj način što bi sud imao vlast da oštećenom pojedincu obezbedi naknadu štete. Ali to bi, u osnovi, značilo. primiti teoriju da sudska vlast stoji iznad zakonodavne vlasti, teorija za koju mi nismo i koja u opšte nije primljena na Evropskom Kontinentu, izuzimajući, videli smo, Norvešku. Usvajanjem njenim menjao bi se karakter zakonodavne vlasti: ona ne bi više bila suverena a to bi povlačilo uništaj države, jer država znači suverenu vlast a suverena vlast znači zakonodavac može zloupotrebiti svoju suverenu vlast, isto bi to mogao učiniti i sud, ako bi on bio suveren. Međutim, u svakom slučaju, više kvalilikacije za vršenje suverene vlasti ima zakonodavac nego sudska vlast.

Ovakvo je Pozitivno Pravo. Ali, iz toga ne izlazi da zakonodavac treba da pređe preko principa nepovrednosti stečenih prava. Ovo vredi bar za zakonodavca u državama sa individualističkim (buržoaskim) uređenjem, pošto je, u tim državama, ovaj prinrip njihov temelj|. Privatna (individualna) svojina i sloboda ugovaranja koje omogućuju privatnu iniciativu i utakmicu, što, i jedno i drugo, Duržoasko društvo тата Као osnov Opštega progresa, imaju svoje jamstvo u načelu neprikosnovenosti stečenih prava: samo onda ako su pojedinci sigurni da im miko, pa ni sam zakonodavac, ne imože oduzeti plodove njihovoga rada i, u opšte, njihovu tekovinu i privatna prava, biće kod njih interesa za rad a lični interes i korist je ideologija buržoaskoga društva. Nepoštovanje stečenoga prava, od strane zakonodavca, značilo bi rušiti bazu na kojoj počiva biržoaska država. Jedan društveni sistem ima da se drži svojom sopstvenom snagom i svojim sopstvenim principima, a kada je to više nemogućno, najbolje je i najčasnije da se on sam ukloni. Ako bi se, n. pr., buržoasko društvo održavalo komunističkim načelima odnosno Коmuimističko društvo načelima buržoaskim, tu ne bi bilo nikakvoga sistema, ni buržoaskoga ni komunističkoga, a to bi, za društveni napredak, bio najgori slučaj: bolji je i rđav sistem nego nikakav.

Mi, lično, daleko smo, kao hrišćani, od buržoaske ideologije, ideologije materializma i egoizma kao pokretača Kulture, ideologije koja vodi večitoj borbi među pojedincima i državama (ratovi). Hrišćanstvo je, naprotiv, za mir i bratstvo među ljudima i narodima, ono je, drugim rečima, za celokupnu jednakost pojedinaca t. |. ne samo zakonsku nego i ekonomsku (bez ove nema ni one prve), |er samo tako meće biti borbe među ljudima (bori se nejednako sa nejednakim a ne jednako sa jednakim) pa, dakle, ni svih onih zala koja borba povlači za sobom: borba je nešto pagansko, demonsko. Međutim, buržoasko shvatanje sveta (Weltanschauung) to је да svet znači borbu, borba znači utakmicu a utakmica znači stečeno pravo i njecovu ne~