Narodno blagostanje

16. јули 1932, inilacionističkih eksperimenata, i sanjirala je budžet povišenjem poreza i redukcijom rashoda. Bez ovako rigorozne budžetske politike apel na patriotizam i poverenje sitnih štediša ostao bi bez uspeha.

У штампи су Tr. Tr. д-р И. Белин и Д. Башић изнели своје предлоге по питању конверзије земљорадничких дугова.

По предлогу г, Белина конверзију земљорадничких дугова требало би провести преко бановинских штедионица. У колико ове нису основане у свим бановинама, требало би их подићи. Свака штедионица би у свом делокругу прикупила податке о висини сељачких дугова, које би преузела на себе исплаћујући повериоце облигацијама — земљорадничким „растеретницама“. Облигације би носиле просечно камату од 8% и за њих би гарантовала односна бановина уз супергаранцију државе. Обвезнице би морале имати нарочиту привилегију, као ослобођење од пореза, способност за кауцију и ломбард. Морале би имати златну клаузулу, за коју би била пружена гаранција да се неће суспендовати. Народна банка би их у свако време морала примати у ломбард са 75% номиналне вредности.

Да неограничен ломбард тих „растеретница“ код Народне банке не би неповољно утицао на оптицај и покриће њених новчаница, г. д-р И. Белин предлаже:

а) да држава за дуг Народној банци пусти у оптицај 1.800,000.000 металног новца. Тиме би новац за поткусури-

Два предлога за конверзију земљорадничких дугова

рт |

вање био изузет од законског покрића, и Народна банка би

могла да повећа свој оптицај;

6) да се новим законом о банкама донесе пропис по коме би банке известан проценат улога имале пласирати у благајничке записе код Народне банке.

Г. Башић напротив држи, да би конверзију требало провести преко комуналних штедионица. У колико их нема треба их основати, и то у свим местима где послује какав приватни банкарски завод. Овако основане штедионице утврђивале би свака на свом територију земљорадничке дугове и исплаћивале би повериоце, у колико нису земљорадничке задруге, уместо готовином својим уложним књижицама, које би биле укамативе, али везане на дуге рокове. Трговцима, чија су потраживања настала из робних кредита, да лакше дођу до потребне готовине, биле би издане уложне књижице, везане на краће рокове. Оба предлога се наслањају на још неорганизоване бановинске одн. комуналне штедионице. То им је зајднички недостатак. Док г. Д-р И. Белин предлаже, да се конверзија проведе преко бановинских —- дотле г. Башић ту функцију одређује комуналним штедионицама.

Од девет бановина свега пет њих имају своје штедионице — дакле у још четири бановине требало би их тек формирати. Са комуналним штедионицама стојимо само мало боље. Сем Словеније, где је конверзија најмање потребна, те установе су готово непознате осталим деловима наше земље. На тако слабу организацију не може се свалити терет конверзије. С тим истина рачунају и г, г. предлагачи и зато траже хитно оснивање бановинских односно комуналних штедионица. То се у осталом ни мало не слаже са њиховим тражењем хитности решења питања земљорадничких дугова. Међутим, ни време од 5 година не би било довољно за оснивање тих штедионица и њихово финансијско оспособљавање за преузимање сељачких дугова, који се цене, како је наш уредник први изнео, на 5 милијарди динара.

А сад долазимо на оно што је главно. То је питање исплата поверилаца по једном и другом предлогу.

Док би по предлогу г. д-р И. Белина повериоци добили обвезнице „растеретнице“ са неограниченом могућног сти ломбарда са 75% номинале, дакле били би намирени ефек-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 455

тивно са 3/, својих потраживања — дотле би по предлогу г. Д. Башића повериоци добили за своја потраживања фиктиван еквиваленат у виду дугорочних уложних књижица. Али предлог г. д-р И. Белина односно могућности ломбарда 06везница код Народне банке пати од једне унутрашње немогућности извођења. Наиме по закону о Народној банци ломбард не може дуже трајати од 3 месеца. И сад, да се омогући ломбард, који предлаже г. д-р Белин, то би пре свега требало мењати закон о Народној банци, и то у том смислу, да ломбард од сада траје толико, колико амортизација обвезница „растеретница“, а то би било 20—30 година. Тек по тој измени би Народна банка могла да сваковремено и неограничено врши ломбард тих обвезница, и повериоци би били у могућности да досадашња замрзла и дубиозна потраживања реализирају са 75% квотом. Што се тиче тврдње г. д-р Белина да би се златном клаузулом и осталим привилеги-. јама одржао висок курс тих обвезница на нашем презасићеном тржишту хартија од вредности, то уверење г. д-р Белина објективно демантује пример Блеровог и 7% стабилизационог зајма, који имају све горе поменуте привилегије и златну клаузулу, па им је курс далеко испод номинале. На том питању слажемо се са г. Д. Башићем. Несумњиво је да би високи постотак ломбарда атрахирао већину обвезница у депое Нар. банке, и док би с једне стране повериоци губили ломбардом 25% — дотле би разлику до курсне вредности губила Народна банка. Од каквих би то катастрофалних последица било за Народну банку и целокупно новчарство не треба ни говорити. Народна банка би у место 3 милијарде и 250 милиона готовог новца добила у касу 5 милијарди обвезница земљорадничких „растеретница“. А то би било банкротство. Да би се то спречило г. д-р Белин, као што смо већ помезули, као главну меру предлаже издавање“ металног новца у суми од ! милјарду и 800 милиона динара.

Позната је чињеница, да новац за поткусуривање има другу привредну функцију, него крупан. Да извесна количина ситног новца супституира исту толику количину новчаница т. ј. да се учини курентним пре свега би требало мењати закон о новцу. Али како би Народна банка услед ломбарда обвезница била присиљена, да поново стави у оптицај емисијом ситног новца по предлогу г. др. Белина изузетну количину новчаница, то би се новац за поткусуривање нашао ван металног покрића — а то је инфлација.

(С друге стране привреда не прима велике количине новца за поткусуривање и он се онда натраг враћа новчаничној банци, где лежи нагомилан. Као документацију своје тврдње, да би наша привреда могла апсорбирати ову количину ситног новца, коју предлаже, г. д-р Белин наводи случај Румуније, каја је исто тако пустила у промет нових ! милијарду 800 милиона леја. Али овај пример са Румунијом управо доказује нашу тврдњу, да количина новца уопште и оног за

|поткусуривање мора да одговара стварној потреби привреде.

Однос динара према леју је као 1:3,50. Дакле наша привреда може према Румунији да апсорбује готово четири пута мању количину, да вредност остане иста, а то је по прилици нешто око 500 милиона. Кад се узме у обзир да Румунија има 18 милиона становника, а наша земља 4 милиона мање, то су потребе новца за поткусуривање код нас још мање.

По предлогу г. Башића, не улазећи у питање да ли би комуналне штедионице требале бити носиоци аграрног кредита, с обзиром на њихову сасвим другу функцију, за нас је пре свега важна материјална страна тог предлога. Тенденца предлога је ликвидација зеленашких провинциских банака, које су у главном повериоци сељачки. То признаје и сам г. Башић, али заборавља да би провођењем његовог предлога у живот страдале не само банке него и улагачи. Како се сопствена сретства банака према туђим средствима односе по прилици као 1:10, то би улагачи били они који би у главном